Join the new world

Да би вам ово имало смисла, морате прочитати прошли чланак. http://www.erepublik.com/en/article/-ii-1-2107438/1/20

И како сам видео те црвене очи, како ми се збадају у свест, тај тренутак је био, као да су се ланци завезали око казаљака. Да ли сам почео да губим свој менталитет? Пре него што сам обухватио мисли о томе шта се дешава, сјурио сам се низ степеница. Сваки степеник је био све страшнији и страшнији, јер су ми леђа била окренута ка "њему". У то време ми је било око 5 година..
Имао сам сјајан однос са мајком, и одмах сам јој испричао све шта се десило. Није ми поверовала у почетку...типичан родитељ, мисли да јој је дете ненормално.. Тад ми се отац већ вратио са пословног путовања, у чуо је шта се десило. Одлучили су да се преселимо у другу кућу. Након неколико дана спремања, отишли смо у прву кућу којој је фалио живот. Настанили смо се тамо, у нади да ће све ово проћи скоро, и да ћемо нормално живети. Али одмах, на први поглед видео сам да је кућа чудна. Некако...та атмосфера коју је емитовала, обезхрабри вас у неким тренуцима, демотиватор...
Моја соба је била четврта са леве стране у ходнику. И већ ноћима сам осећао како је нешто било у мом присуству..већ касније, то мало створење је изашло из његовог скривалишта, испод мог кревета. Изашо је..и пожелео ми је добродошлицу у кућу. Био је ниског раста, дуже уши, велике црвене очи, и кез преко целог лица. Назвао сам га господин Кез. Тог дана када смо се доселили у ту кућу, ја сам се прехладио, и добио температуру. Мајка ми је сваке ноћи доносила чај, или супу, или понекад лекове, или ако би хтела да буде самном. Господин Кез је већ укапирао редослед догађаја, и знао је кад треба да изађе да би се "дружили". Рекао ми је да никако не сме нико да сазна да он постоји. И да не причам родитељима, него то да буде наша мала тајна..
Дани су пролазили, ми смо се дружили, и онда је он одједном имао неке сулуде идеје за игру. Рекао ми је једне ноћи донесевши ножеве у собу... : "Ајде да се играмо једне игре, жонглирање ножева, забавно је, веруј ми."
Мене је подсвест одмах упозорила да то не радим.
"Нећу," рекао сам му, "то је опасно!"
Он се само наљутио и вратио се испод мог кревета, и ноћ би прошла а он и ја не би причали. Било ми га је жао, мада...знао сам да је то опасно, да могу да погинем! Није ми пријало то што је предложио, био сам благо потресен..
Свануо је нови дан, и опет исто, ја сам био болестан, једва "преживљавао" температуру...дошла је ноћ, изашао је господин Кез, и предложио је нову игру. Рекао је да дођем до прозора, послушао сам га..рекао је: "Погледај доле, шта видиш?"
"Видим," рекао сам збуњено, "видим травњак и траву."
"Не," он је негирао, "ако употребиш машту довољно, то је онда трамполина."
Мислио сам да је полудео, како може то да буде? То превазилази реализам.
"Скочи, и замишљај да је то трамполина, па ако будеш употребио машту довољно, одбићес се назад, нетакнут"
"Нећу! Опасно је, не могу да верујем својој машти!" рекао сам му..
И он је опет, као разочаран што имам вољу за животом, отишао испод кревета..
Дошао је дан када се селимо, опет, на нову локацију јер овде нема ничега. Тог дана сам оздравио, мало.. и господин Кез ми је рекао да ће да ме одведе на посебно место, где само "изабрани" могу да иду, морао сам да га пратим кроз шуму... знао сам да ту нешто није уреду, па нисам отишао, рекао сам му да не могу. Зато што требам да идем. Он се вратио уз кућу, опет, разочаран као никада, мене је машта голицала, шта то може да буде тамо? Небитно...док нас је мој отац возио, махао сам му, господину Кезу, и он је мени, и насмешио се...онај његов кез, преко целе фаце.
Прошло је једно 20 година, и одлучио сам да се вратим на то место, да видим шта баш има тамо где је хтео да ме води господин Кез пре 20 година. Ишао сам кроз шуму једно 5 минута, и онда наишо на путић..пратио сам тај пут једно 7 минута, када сам дошао до једне огромне рупе, више као корито него рупа.. угледао сам доле, и престравио сам се. Дошао сам до капије и стајао тако, и схватио сам зашто је господин Кез хтео да се игра на онај начин самном, истог момента чим сам угледао ову страву, ову морбидност...