eSrbija u krimi priči [deo prvi]

Day 932, 12:09 • Published in Serbia Serbia • by HCN.CyaniDe
| Prvi deo | Drugi deo | Treći deo |


-Ne, ne, ostavite me... pustite me da živim svoj život! Šta želite od mene?! Ko ste vi?! Šta radite sa ... šta rad.... neeeee!

Probudih se u znoju. Pri pokušaju da pomerim noge, shvatim da sam paralizovan. Šta se dešava? Soba u kojoj sam se nalazio je bila bolnička. Televizor u uglu, stalak sa fiziološkim rastvorom i sprovedena infuzija u mojoj veni na ruci. Pored kreveta stočić sa uvenulim cvećem. Pitam se koliko dugo to već stoji tu. Pored mene još jedan krevet, prazan. Oseća se miris bolnice. Beli pokrivač i posteljine, zeleno okrečeni zidovi. Kroz prozor se nazire mladi mesec. Noć je dakle. U sobi je mrak. Samo u hodniku bledunjavo treperi jedno neonsko svetlo. Tišina i tama.
-Hej. Ima li koga? - utihnuto zavapih. -Čuje li me neko?
Ništa. Gluvo je doba noći, pomislih. Izgubio sam glas. Koliko dugo se već nalazim ovde? I dalje pokušavam da pomerim noge, ali ne ide.
-Treba mi pomoć! Gde se nalazim?!
Odjednom, čuje se klopot klompi.
-Ovde sam! Pomozite mi! - glasnije izgovorih.
-Oh, zaboga! Pa Vi ste budni! Moram brzo zvati doktora. Hej! Ko je dežuran?! - obrati se nekom u hodniku mlada žena obučena u belu odeću. Biće da jeste bolnica. Zašto li se začudila što sam budan? Ko zna koliko je vremena prošlo.
-Biće sve u redu, samo se smirite. Znate li gde se nalazite? - upita me smirenim glasom.
-U bolnici, rekao bih, ali ne znam... - zakašljem u trenutku.
-Samo se smirite, doktor će biti vrlo brzo sa Vama da Vas pregleda.
-Koliko dugo sam već ovde?
-Nekoliko meseci. Ja kad sam počela da radim, Vi ste već ležali neko vreme. Moja procena je da ste ovde možda pola godine.
-Ne mogu da pomerim noge, jesam li paralizovan? Kako sam dospeo ovde?
-Niste paralizovani, toliko mogu da Vam kažem, ali su Vam mišići atrofirali. Idem da proverim šta zadržava doktora toliko dugo, brzo ću se vratiti - užurbano odleprša u svojim belim klompama.
Dok je sestra bila odsutna, počeo sam da vrtim film u svojoj glavi. Sve je bilo tako mutno. Padala su mi neka imena na pamet, ali ništa nije imalo smisla. Sećam se da sam pričao sa... sa... uh, kako mu je ime? Bili smo na nekom ratištu. Sećam se da sam bio u rovu sa njim i još desetak ljudi. Pričao mi je nešto. Seti se, seti se...
-Oh, gospodine HCN.CyaniDe! Pa Vi ste budni! Sjajno, toliko smo se nadali i čekali da se nešto desi - odjednom gromoglasno reče čovek u belom mantilu koji se pojavio u mojoj sobi. -Kako se osećate?
-Loše. Teško progovaram i ne mogu da se pokrećem - odgovorih.
-Hmm, i dišete brže, uznemireni ste. Sestro, donesite mi dva miligrama diazepama.
-Odmah doktore - odgovori sestra i užurbano ode.
Dakle, to je doktor pomislih. -Šta se dešava, zašto sam ja ovde? - upitah uznemireno.
-Pronašli su Vas kako lutate ulicama glavnog grada Ljaoninga. Niste bili pri sebi, a imali ste dosta rana po sebi kao i nekoliko uboda od igle. Hitna pomoć Vas je pokupila i odvela u bolnicu gde ste pali u komu. Nekoliko puta su Vas oživljavali, ali su uspeli da Vam stabilizuju stanje. Nakon toga su Vas prebacili ovde.
-A gde je to "ovde"?
-Klinički centar Vojvodine, Novi Sad. Vi ste inače odavde, zar ne?
-Da. - kratko odgovorih nakon pauze.
-Znate li šta se desilo? - upita doktor.
-Ne. Znam samo da se sećam osobe po imenu ech0. Imao je neku čudnu odeću na sebi. Na pločici koja je visila oko njegovog vrata je pisalo Viktoria1994. Ne znam šta to znači. Sećam se i prepirke u rovu sa još jednom osobom. Pokušavam da se setim njenog imena, ali bezuspešno. Mislim da počinje na slovo D, ali to je sve. U pitanju je mlađi muškarac.
U tom trenutku se pojavi sestra - Donela sam diazepam doktore - reče.
-Odlično, ubrizgajte mu kroz infuziju - odgovori on.
Doktor je bio srednjih godina. Sređen, obrijan, u odelu sa kravatom. Izgledalo je kao da je tek stigao sa neke zabave. Na belom mantilu koji je nosio, bilo je upisano neko ime, ali je s vremenom izbledelo od pranja. Džep je bio prepun raznih vrsta hemijskih olovaka i markera. Ipak, u tom trenutku sam najmanje razmišljao o doktoru i o onoj sestri koja je ušla kod mene u sobu. Znam samo da me je zanimalo šta se desilo i ko je ta osoba sa kojom sam se raspravljao u rovu. U kakvu glupost sam se to uvalio? Zvuk pejdžera mi je prekinuo tok misli.

-Izvinjavam se, zovu me hitno - obrati mi se doktor - Molim Vas, pokušajte da se smirite, sestre će Vas redovno obilaziti i informisati mene o Vašem stanju. O detaljima ćemo se ispričati kasnije. Poslaćemo i fizioterapeuta da Vam pomogne oko nepokretljivosti Vaših ekstremiteta. Uz malo fizikalne terapije, moći ćete ponovo da se krećete. Vidimo se ubrzo - izgovori i izađe užurbano.

Pomalo sam se smirio. Bilo mi je drago što sam čuo vesti da nisam stalno paralizovan. Pokušavajući da se setim događaja koji su me doveli do ovoga, polako sam se uspavao. Diazepam je počeo da deluje. Htedoh da se obratim sestri koja je nameštala moj krevet u tom trenutku, ali su mi se usta otvorila bez glasa. Kapci su mi postali teški i, napokon, sklopih oči i zaspah...

...to be continued.