Autostoperski vodič kroz eGalaksiju *** II deo

Day 1,305, 08:44 • Published in Serbia Serbia • by The Other One


Ukoliko niste - pročitajte I deo.


Dok smo se spremali za put na Pustinjsku planetu po glavi su mi se motale misli o eRepubliku... Nestali su prijatelji sa kojima sam do juče pio, galamio; sa kojima sam ratovao, smejao se, pa i svađao kad nekom od nas nije bilo pravo... Mirili se... Osetio sam kao da deo mene nestaje, zauvek. Izbrisan je...

**********

Posle spremanja za put poleteli smo. Cvijetin se sa Neodoljivim prepirao oko rute: kojom hipergalaktičkom prečicom treba da putujemo, kao i to da li je bolje da se vratimo kroz vreme ili da kroz budućnost stignemo do Pustinjske planete. Neumoljiv je sve to vreme kolutao očima, bilo mu je svejedno. Mene više ništa nije iznenadjivalo... Putovanje kroz vreme...? I dalje sam bio uveren da je ovo samo jedan produžen san, iako je sve ukazivalo da to zapravo nije tako. Najednom smo proleteli kroz neverovatan blesak prošaran slikama iz moje prošlosti na eRepubliku. Rekoše mi da je to normalna reakcija kada se putuje kroz vreme, u budućnost. Najzad, kada su slike nestale, pred nama se ukazala Pustinjska planeta. Došli smo u 2053. godinu.



Planeta nije bila velika, tako, površine eKine možda, ali oko nje je letelo preko 400 satelita. Sa druge strane planete isijavala je jaka, zlatna svetlost. Cvijetin mi reče da na taj deo planete ne smemo da idemo, ali mi ne obrazloži zašto, iako sam ga ja uporno zapitkivao. Sleteli smo na mesto predviđeno za to i kada smo izašli sve je delovalo kao što i samo ime planete kaže – peščana pustinja bez ijedne građevine... Taman sam se zalteo da upitam Cvijetina gde ćemo i šta ćemo, kad je iz peska izronio ogromni hrčak. Smešljivo nas pozdravi i poželi nam dobrodošlicu: „He he, dobrodošli u moju imperiju, ja sam Desert Hamster!“, a onda je dodao: „Sletanje, parking i boravište za tri i po osobe je 679 golda.“. Na to ja upitah Cvijetina: „Cekaj, pa zar mi nismo došli po golde???“... Hrčak Desert nije ni sačekao odgovor, odmah je počeo svoju priču: kako ovde svako dođe po golde, ali i da ih svako i ostavi, i da su njegove rezerve na drugoj strani planete i da njegovi vojnici koji žive na Satelitima Zlatnog Razuma čuvaju golde od eGalaktičke zmije Krikan, koja hoće da ih povrati još od vremena kada ih je skupljao kako bi napravio najveličastveniju svadbu u eGalaksiji, dok je još bio čuveni eGalaktički pustolov i kapetan svog broda „Bela lađa“... Pričao je kako je nakon venčanja koje je otkazano rešio da, u inat njoj, ceo drugi deo planete iskuje u svoj lik iz mlađih dana kada su ga svi znali kao Admirala Nelsona, a sve od golda koje je uzeo od svog nesuđenog tasta i da od toga napravi turističku atrakciju. Kaže još da od tog doba i ne daje golde na kredit, osim ako ne proceni da će nekada imati koristi od tog kome ih daje...



Dok je tekao ovaj - više monolog nego dijalog, tačnije, naglašavenje ega ovog naizgled simpatičnog stvorenja, Neodoljiv Nemoljiv je bio u brodu i svađao se sam sa sobom, ali nismo znali šta su glave govorile jedna drugoj. Na kraju je izašao, prekinuo rezgovor i rekao Desertu da dođe sa strane. Posle kratkog razgovora Desert je počeo da poskakuje i doleteo do mene, počeo da me grli i da rekao da tražim golda koliko hoću! Ja sam pomalo zbunjen Desertovim silniom oduševljenjem pokušao da shvatim cifru koju mi Cvijetin pokazuje sa strane.

„Deset miliona golda!“, ispalih. Desert je zastao i gledao me ispitivačkim pogledom, Cvijetin je šakama zaklonio svoje zabrinuto lice, a Neodoljiv i Neumoljiv se zblanuto zagledaše. Nakon muka koji je trajao nekih pola minuta Desert je razvalio osmeh preko celog lica: „Ma može, sve ću dati za tu uslugu! Sad ću da zovem da vam moji sateliti Igor Elez, Draža Dražić i Red Lenjin donesu traženu količinu...“. Ubrzo je tako i bilo... Cvijetin nas je požurivao, da što pre krenemo, verovatno misleći da se što pre zapalimo sa tolikom količinom golda... Na brzinu preuzesmo golde i uletesmo u brod. Mahnuli smo, poleteli... Usput je malo falilo da naletimo na satelite na kojima su Ipipro i Gojko Božić, a koji su imali isto ono zlatno isijavanje kao Pustinjska planeta...

**********

Cvijetin je, čim smo se malo udaljili, počeo da skače od sreće po brodu i pitao me kako sam uspeo da mu izvučem toliko golda. Ja sam samo prstom ukazao na dve lude glave koje su razgovarale sa Desertom, jer i dalje mnogo toga nisam shvatao. Neodoljiv i Neumoljiv su na smenu govorili, dok su se slatko kikotali:

„Rekao sam mu...hihihihihihihi...“
„...da si ti čuveni fotograf...hihihihihihihihi...“
„...iz prošlosti iz koje smo došli...hihihihihihihi...“
„...i da si u ranoj mladosti...hihiihihihihi...“
„...slikao Krikan golu...hihihihiihihhiiihi...“
„...dok još nije bila udata za onog Šveđanina...hihihiihiiihihi...“
„...dok se još zvala Oriana...hihihihihihi...!“
„...i da ćeš mu doneti fotografije...hihihihihihi...!“

Ja i dalje nisam ništa shvatao, ali Cvijetin i Neodoljiv Neumoljiv su se smejali dugo, dugo, dugo... Krenuli smo dalje, želeo sam da znam gde, a moji vodiči kroz eGalaksiju su mi rekli da idemo na planetu MeS…


Nastaviće se...