Бијем битку на погрешном фронту

Day 1,811, 05:50 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok


Ништа не треба чекати дуго, јер што дуже чекамо све више идеализујемо оно што очекујемо. Почињемо превише да размишљамо о томе, на хиљаде и хиљаде начина и сваки пут је све савршеније. Убрзо, то постаје проблем и наша једина преокупација. Много маштамо, мало спавамо, не можемо да учимо, једемо, много пијемо... Уствари, почињемо да живимо једним пасивним животом који живи само за тај тренутак када се то што смо толико дуго ишчекивали заправо и деси, оствари. Када сазнамо да се тај тренутак приближио, згрчимо се и покушамо да побегнемо од њега а онда, станемо, зауставимо цео свет да погледамо његове лепоте, умијемо се хладном водом и похитамо за дуго очекиваним тренутком. Тај тренутак се десио и није био ни приближно ономе што смо ми замислили. Био је очајан, превише извештачен, промишљен. Био је математички савршен, а животно несавршен. Био је обичан квадрат, 4 странице, тачније четири праве повезане ивицама од по 90 степени. Једноставан, безличан, једнообразан. Ништа више нећу чекати, њега сам чекала пуне две године, и шта се десило? Десио се квадрат. А да нисмо толико чекали, могла је бити мистична, јединствена слика. Она попут Мона Лизе, која се може насликати само једном, а чију тајну познају само њени творци.
Не слушајте Константина Симонова, јер чекање не може никад донети ништа добро. Треба живети. Треба искористити све што ти живот пружи. Не треба ићи испред времена, нити се враћати у давно прошло, већ зграбити оно у којем смо и не са превише размишљања, помало спонтано зграбити тај тренутак, свима познат као срећа.


Имала сам жељу да пишем туторијал за почетнике. Не да им објашњавам како да одраде дан и тако то. За то по мени и нема потребе. Прошле недеље кад сам штанцовала мултије, приметих да је све лепо објашњено. Само решаваш мисије.
У једном тренутку имаш мисију да уђеш у неку јединицу и да завршиш дневни задатак. Мислим да је велика грешка јединице ако у опису исте не стоји и линк од чета. Или још горе ако стоји линк али приступ на канал имају само регистровани никови.
Но нисам уопште хтела о овоме да пишем. Хтела сам о неком тотално другачијем туторијалу, хтела. Сад је мало глупо да пишем о томе.
Било је дана кад ми се играла ова игрица. Имала сам и онај покушај са странком, кад кажем странком не мислим на СРС и покушај преузимања исте.
Додуше не би био ни п од покушаја да није било оних порука.
Већ мислим на Е-Кафану. Запела сам првих 3-4 дана, слала поруке, смарала људе. И било нас је 60так... Отишли су људи, нисам могла ја да довучем 500, додуше можда сам и могла али не би знала шта даље.
Покушај да од политике направим забаву... Тешко то кад има људи који политику схватају преозбиљно, као да играју ову игрицу због ње... Као да долазе на чет због политике. Пљување по новинама, коментарима истих, узвицима, вероватни и по каналима... И онда они људи које политика не занима почињу да се нервирају. То је једна трећина тих људи који су са стране. Друга трећина се нервира зато што се прва трећина нервира а трећа трећина не обраћа пажњу.
Но ни о овоме нисам хтела да пишем...
Хтела бих да организујем нешто.
Да се бира хит недеље. Ваше предлоге шаљете мени, ја објавим листу песама.
И онда гласате. Било би глупо да ја одређујем, јер укуси су различити. Овако свако ко буде желео да гласа моћи ће.

Нешто ми се данас слушају песме које ме подсећају на лето.













[ Ко није обавезно нек прочита Вегијев чланак Нек' иде живот ]