Nek' ide život...

Day 1,794, 06:24 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

Šetao je sasvim sam, poslednji trzaji leta, ustvari, već je počela jesen, ali osedeli starac je hvatao poslednje zrake sunca, leto se nije predavalo još uvek. Doduše, ožutelo lišće to nije shvatalo, napuštalo je krošnje, i padalo na zemlju, da ostane samo, dok ne istruli. Zamislio se... Da li je i on ušao u poznu jesen svog života. I on je sam, sasvim sam, ostao, možda je i on sada samo požuteli list koji se odvojio od svojih prijatelja, od svoje krošnje, sa kojima je drugovao tokom proleća i leta...

Nije više mogao da šeta. Starost, ali i tuga, su mu šetnju činili sve većim izazovom. Pogledao je staru, dobro poznatu kafanicu i rešio je da svrati tu, kao nekada, kada su tu svraćali njegovi prijatelji i kada bi u bilo koje dana u toj kafanici sreo nekoga poznatog... Danas nije bilo nikoga poznatog.
Naručio je kafu i otvorio novine. Iako je tehnologija odavno napredovala, novine su se još uvek prodavale, zbog njega i njegovih vršnjaka, koji su još uvek voleli da čitaju na taj staromodan način. Pročitao je naslov "Republika nam je bitnija od svega"... Eh, republika, nasmešio mu se brk... Prisetio se online igre koju je igrao pre više od 30 godina, prisetio se erepublika... Naručio je rakiju, nek' ide život...

Prisetio se nekih ljudi sa kojima je, prvo imagionarno, a onda i uživo, delio dobro i zlo, setio se tih računarskih ratova protiv zajedničkog neprijatelja, pa zatim i zajedničkih borbi protiv mamurluka, kada bi se našli na nekoj planini, kafani, gradu, jezeru, da prozbore koju i licem u lice, a ne preko ekrana. Da osete bol ili sreću u glasu, da ne gledaju samo bezlična slova...

Gde li su oni, zapitao se, šta li rade danas... Da li igraju neku drugu igru... Ništa o njima nije znao, sa svima je izgubio kontakt, a nekada... Nekada je mislio da je stekao prijatelje za ceo život, šta je pošlo naopako? Ah, da... polako se prisećao... Svađe, svađe i samo svađe. Više nije znao ni zašto su počele te svađe, ali je znao da ih je bilo. Zbog imagionarnog novca, vlasti, imagionarne moći.
Uzdahnuo je duboko. Da su tim ljudima današnje godine, sigurno tih svađa bilo ne bi... Jednu lepu priču, druženje. Hobi koji je spojio nespojive, pretvorio se u nekakve privatne ratove. Zagledao se u neku tačku...

Odjednom, iza sebe je začuo glas: "Matori, hoćeš li ti još nešto da popiješ? Zauzimaš mi sto, a svakog trenutka može da mi bane gomila gostiju."
Naiskap je popio ostatak rakije u čašici, a onda rekao: "Daj mi mali još jednu rakiju, pa neka mi bude poslednja..."
Dok je konobar odlazio, pogledao je za njim i nasmešio se... Kada bi taj konobar znao koliko je puta ovde visio, od para koje sa prijateljima ovde potrošio, stari gazda je mogao da otvori hotel sa "koliko 'oćeš" zvezdica, samo što stari gazda to nije umeo... Štaviše, znao je često da posedi zajedno sa njima, da na ovom mestu osvanu, valjda zato ova kafanica i ostade kafanica... Ili starom gazdi nije bilo do pravljenja hotela...

Eto, dok je bio mlad i svraćao ovde, ako bi video nekoga starog čoveka kako je svratio da popije piće, rekao bi konobaru da piće stavi na njegov račun, a današnja deca ga teraju iz kafane... Nekada su se stariji poštovali, čime li smo zaslužili da nas ovako kinje... A možda i jesmo... Previše smo se svađali, pokazivali negativnu energiju, možda smo dali loš primer deci, pa su zato sada tako bahati... Kao i u onoj igri koju je igrao pre 30 i više godina...

Liznuo je malo rakije koju mu je konobar upravo doneo, i opet mislima odlutao na tu igru...
Setio se, kada su svađe već uzele maha, da je jedan proćelavi bradonja, emotivac, pokušao da smiri strasti, kako je želeo da spoji nespojivo... Nije mogao da se seti da li mu je to i uspelo. Ustvari, setio se da je on sam, upravo tih dana, polako počeo sve ređe da svraća u tu igru, razočaran u ljude, ali prevashodno u sebe... Opet se zapitao, da li je iko od tih ljudi ostao u kontaktu, da li se druže... Jeste mnogo godina prošlo, ali neka prijateljstva su izgledala kao neraskidiva...No, opet... I sam je imao nekoliko prijatelja, koje je stekao preko te igre, za koje je mislio da su mu prijatelji za vek vjekova, a eto, danas ih nema tu, da popiju sa njim čašicu razgovora... Zna, sam je kriv zbog toga... Bio je i sam loš, pokvaren... Znao je sve, ali vremeplov još nisu izmislili, nije mogao da se vrati... A i nije bio pokvaren jer je želeo, već zato što je morao... Glupa priča, kako li je se seti sada...

I sada su počele da mu se vraćaju slike iz toga vremena, kao film, samo nekako prepleten, nije mogao tačno da se seti redosleda, ali slike su bile tu, kao da su se juče događale... U ovim godinama je zaboravljao puno toga, ali dešavanja iz te igre je počeo da se priseća do u detalje, i lica prijatelja. Lion Kinga, Slavonije, jedinstva, Mrletovih akcija podela tenkova, stvarno, šta li je sa Mrletom, sigurno je ok, jer evo, 30 godina kasnije, Tole je još tu. Setio se Džentlmena, jedinice koju je osnovao sa svojim prijateljem, Crnim, šta li je sa njim... Ima li još uvek onu dobru šljivu... Svi su hvalili njegovu medovaču, a jedini sam ja patio za šljivovicom koju sam probao na Paliću, ne jednom od naših mnogobrojnih okupljanja... Eh, Palić... Vilin osmeh, Burekov humor, Brusina gitara, Zizikino pevanje... Šta li je sa njima? I šta li je sa onim Anđelima? Posle propasti Džentlmena se zarekao da neće više nikada ući ni u jednu jedinicu, a onda je otišao na jedan njihov skup u GAsanu... Sve dobri ljudi bejahu tamo... Predomislio se... Šta li je sa Apisom, da li je zamenio Koštunicu, Flajkom, Oretom, Sunčicom, blesavom Napoli, Kuguarom... I da li je Elveon zamenio Somborca u Blicu...

Šta li je sa onim ćelavim inspektorom, koji je vazda isterivao pravdu na toj igri, sa onim Piroćancem koji je izgubio bitku protiv onog pokvarenjaka koji na kraju ipak nije skočio sa mosta, sa Miljicom, da li je imala plastičnu operaciju, sa Pegicom, Hesperidom... Nadimci su samo prolazili kroz njegovu glavu, a on se smešio... Previše dobrih ljudi, mnogo više nego onih loših, a opet, ti loši... Oni su sve upropastili... I on je bio među lošima, priznao je sebi... I kajao se... Eto, 30 i više godina kasnije, poželeo je da je Kowalski uspeo sa svojom akcijom... A kakve to sada veze ima...

Pogledao je ispred sebe, dvoje, nešto mlađih od njega, su šetali, držeći se za ruku, a oko njih su bila deca, verovatno njihovi unučići. Korak po korak su mu se približavali, prišli su toliko blizu da je mogao da ih prepozna. Verovatno nikada ne bi, da se tog trenutka nije prisećao igre... Da, to su sigurno njih dvoje, ali šta će oni ovde, zar ne žive u Novom Sadu... Makar je to poslednje što je znao o njima... Nije znao ni da li su uspeli, ali eto, očigledno jesu. Pogledi su im se sreli, prepoznali su ga, osetio je to, ali... Niko reč nije prozborio, samo su prošli...

I ako nije bilo razgovora sa njima, iako su samo prošli pored, nije ga to mučilo, nasmešio se jer je upravo shvatio da je ta igra makar nekome donela nešto lepo i ipak mu je probudilo nadu da su negde, još neko dvoje, našli sreću upravo zbog te igre, koju smo, pri samom njenom kraju, svi mi počeli da mrzimo. Ne zbog igre, već zbog nas samih... Eh, da je bilo malo više pameti,samo malo više popustljivosti... Možda ovaj starac ne bi danas sedeo ovde, već bi uzeo štap u ruku, pa pravac Fruška Gora, Cer, Avala... da popije po koju mudru sa starim prijateljima...

"Mali, daj mi još jednu rakiju, nek' ide život..."