Када савезник постаје непријатељ и обрнуто

Day 3,553, 03:59 • Published in Serbia Serbia • by Strahinjic lll
12.8.2017.

Пошто је Анкес изнела неке занимљиве ставове у чланку који је написала поводом "откривене издаје бившег председника и еСрбије и њеног односа са савезницима", изнећу нека своја виђења на исту тему.



Проблем је иначе настао, како диктатори наводе, око тога што је поменути бивши председник, Фрее Ареа, приликом организације револуције после које је дошао на власт, позивао на борбу против диктатуре играче из непријатељских држава. Овде диктатори мисле пре свега на Аргентину, Чиле и Хрватску, чији су неки од најутицајнијих играча, учествовали у револуцији на страни демократије.

Међутим, у овој дефиницији проблема, споран је термин непријатељске државе употребљен од стране диктатора. Споран је јер би се могло рећи да су управо њиховим доласком на власт појмови пријатеља и непријатеља изгубили на значају.



Подсетићу вас да смо за време диктатуре остали без МПП са Мађарском, државом која је од стварања еСрбије била њен највећи пријатељ дуги низ година, а затим и са Аргентином, државом која је у одређеном периоду у прошлости, била изузетно цењен савезник Србије, нарочито због штете коју нам је давала у ноћним сатима.

Морам да будем фер и да кажем да проблеми са овим државама нису били актуелни само у време диктатуре, али чињеница је да је до коначног прекида пријатељстава долазило у мандатима диктатора. У периоду иза тих раскида, диктатура је доминирала Србијом. Са Мађарском смо, бар званично, остали без конфликта упркос губитку МПП. У мандату ФА, обновљен је тај МПП, у диктатури га нема. Са Аргентинцима смо до сада већ били неколико пута у директном окршају а и сада смо.

Дакле, јасно је да диктатори нису много жалили због губитка савезништава са Мађарском и Аргентином, иако су јавно покушавали да кривицу свале на демократски део.



Уместо Мађарске и Аргентине, добили смо Пољску, Бугарску и БЈРМ. Три државе од којих је свака својевремено била и савезник и непријатељ Србије. Да не говорим поново о томе колико пута су Пољаци нама иза леђа правили планове, па и креирали нове савезе, да не говорим о томе како су Бугари превртљиви јер ћу о томе кад дођем до Чилеа, да не говорим о томе како су фиромљани дизали устанке Пољацима док смо били у истом савезу...

Смејао сам се до суза када сам прочитао да Анкес пише о референдуму и обавештењу за грађане које је, према њој, Фрее Ареа требало да спроведе/напише. Смејао сам се не због тога што Фрее Ареа није требало то да уради, наравно да је требало. Бар нешто од тога.

Смејао сам се зато што не знам где је била да тражи референдум и обавештавање народа када су диктатори у име Србије потписивали МПП са Пољском, Бугарском и БЈРМ? Тада је била организована анкета додуше, али у анкети је свега 28% играча навело да је за МПП са Бугарском и после тога су савезништва ипак потписана иако није било ни референдума ни обавештења.



Чиле је јако занимљива држава када се спомиње као непријатељ, макар док се Бугарска спомиње као пријатељ. Можда би диктатори волели да игра траје од јуче, али она траје већ скоро 10 година. Тај Чиле је, по увођењу на мапу света, био у неку руку чедо Србије. Имали су велики број играча, у Србији је то препознато, почели смо да им помажемо што преко државе, што приватно, и брзо смо постали поприлично добри савезници јер су нас Чилеанци у том тренутку били искрено заготивили.

Временом, чињеница да је Чиле био чланица другог савеза у односу на Србију, некадашњег ЦоТ, довела је до тога да се на Чилеанце врше огромни притисци са других страна. ЦоТ и савез коме је припадала Србија су временом постајали све удаљенији и погодите која држава је тада, желећи рат у циљу прекида доминације Србије, успела да мотивише Чиле да раскине савезништво са нашом државом и тако их потпуно веже уз себе? Име јој почиње на Б...

Од тог периода Бугарска и Чиле се налазе на супротним странама у односу на Србију, све до доласка диктатора на власт који су, како сам већ навео, Бугаре озваничили као савезнике српске државе иако је српски народ био већински против тога.



Поента је да диктатори уопште немају било какво право да причају о томе ко је савезник српског народа, а ко непријатељ. Не након што су на онакав начин потписали МПП са Пољском, Бугарском и БЈРМ. Они могу да причају само о томе ко су њихови лични савезници и непријатељи и ништа више од тога.

На власт долазе употребом силе против већине народа, своје одлуке доносе не питајући народ ни за шта, подредили су интересе целог народа својим личним интересима и у таквој ситуацији приватизоване државе они издају могу да спочитавају само припадницима своје касте, а не припадницима остатка народа.

Да се разумемо, ФА је погрешио што је све радио иза затворених врата. Мислио је да ће успети да успостави дуготрајнију власт по успостављању демократије, али није реално проценио ситуацију и немогућност да испуни обећане ствари довела га је у проблем. Додатно, сматрам да је договарање са Хрватима око учешћа у револуцији је нешто је недопустиво јер су они једни од ретких народа које су нам исконски непријатељи. Али не смемо стварати ситуацију у којој се једној страни дозвољава да повлачи једностране потезе, а онда се другој то спочитава када се уради у борби против оних првих. Морамо се изборити за то да свако ко покушава да дође на власт, или се налази на власти, има одговоран приступ према спољној политици и да исту заснива на жељама народа а не њиховим личним.

Биће овде још занимљиво правити анализу о томе каква је улога држава Астерије у одржавању диктаторског режима на челу Србије, као и о односу диктатора према Албанији, али о томе ћу морати да пишем неком другом приликом пошто је и овај чланак већ поприлично дугачак.

До следећег читања...