Ретроспектива глупости

Day 2,251, 08:15 • Published in Serbia Serbia • by Gavra Munja

Желео сам да ово писаније започнем неким цитатима и народним мудростима, али схватам да то и нема пуно смисла. Ако већ неко не конта да се из историје може много научити, ни моји цитати га неће опаметити...Поента овог текста није да некоме солим памет, да пребацујем кривицу на овог или оног, већ да покушам да приближим просечном играчу моје виђење ствари. Током мог подужег боравка у овој игри, нагледао сам свега и свачега, упознао људе који су на мене оставили овакав или онакав утисак. Људе који играју ову игру, не пикселе које сви видимо. То многи од вас често заборављају. Иако је овај профил релативно млад, многи од вас ме знају, јер ову игру играм 4 и по године. И за сво то време, наша заједница није пала ниже него што је сада.

Када сам се регистровао први пут, давног јула 2009. ова је заједница још била у почетним стадијумима развоја. Релативно мали број играча, организација осредња, али је зато једна ствар била много, много израженија. Слога. Људи су играли једни за друге, а сви су играли за еСрбију. На челу земље били су озбиљни људи, нормалнх моралних вредности. Сад ми дође смешно кад је требало да скидамо пецароша са власти само зато јер није био ту пар дана...Чак и тада, били смо сложни. И позиција и опозиција имале су јасан циљ, циљ који је пред њих постављала еСрбија, а не ова или она странка или јединица. Није било ни близу оволико подметања и зле крви. Али, чим смо се изборили за неке позиције унутар тадашњег савеза и добили ЛК, стигле су и прве озбиљне невоље. Постали смо битни у сопственим очима. Корак који се увек покаже као опасан.


********************************************************************************


4 је године од тада прошло, а ситуација је из дана у дан, из месеца у месец, све гора. И мислим да смо сада на прекретници. Што би рекли амери, "we hit rock bottom", илити по нашки, дотакли смо дно. Велики его и несхватљиво мали капацитет неких људи, који се издају за великане ове игре, довели су нас дотле да ова заједница буквално више нема шта да изгуби. Влада потпуна апатија. Велики део оних који би можда и били у стању да снагом своје личности изнесу промене, одавно су баталили озбиљно играње, или играју негде где могу на миру да играју своју игру. Онај мали део неоптерећених и поштених људи, који се још труди, одавно је прогутало море полуписмених, полуобразованих мегаломанијака, који се труде да овде остваре све оно што у стварном животу не могу. Постоје и људи који заиста верују у оно што раде, али...Веровао је и Хитлер...Поређење вероватно није на месту, али схватате поенту...

Овој је земљи, или боље речено заједници, преко потребно освежење. Један добар шамар да је протресе, да је прене из учмалости. Јер, ова земља полако али сирурно одумире, већ дуго времена. Некада се тај проблем решавао новим бејби бумом, али мислим да смо тог кеца из рукава одавно потрошили, треба пронаћи ново решење. Политичари, они који бар мисле да то јесу, раде шта им је воља, и кроје судбину свих нас онако како одговара њима и њиховој странци. Од дојучерашњих непријатеља праве пријатеље и обрнуто, не мислећи при том какве ће то последице оставити на играчку заједницу. Само последње у низу је удаљавање од Мађара зарад неког тамо вајног пријатељства са Пољацима. Уколико до тога дође, то ће значити потписивање смртне пресуде овој заједници. Удаљавање од колонија попут Тајланда, мора да је прави потез! Поново, зарад вајног пријатељства са неким велесилама...


********************************************************************************


Много је грешака почињено, али ја не ценим некога по грешци коју је направио, јер свако греши, већ према начину на који се труди да ту грешку исправи. Код нас, грешке се обично заборављају, или гурају под тепих док их народ не заборави, уместо да се из њих учи. Уместо да се твом наследнику остави намештен кревет, у њега се гура отровна гуја. Сопствена замисао мора да се оствари, макар она била и на штету целокупног народа, само ако то значи да ће она наштетити оној другој страни макар и најмање. Најтужније од свега је, што је та друга страна твој сопствени народ. Људи, тргните се док још има шта да се спасе. Ја нисам неки маргиналац, ја сам део ове заједнице, баш као што је то и било ко други, макар чије држављанство имао. Схватите да није све у ресурсима, није све у томе ко је већи СрбиноВ, нити ко има више жутог на профилу. Има нешто и у части, има нешто и у оданости. Сматрам да би сваки политичар, пре него што то постане, требао бити послат на један третман у неку малу државицу без ресурса, са заједницом од стотињак активних играча, да се пре свега научи понизности и раду за заједницу. Па тек онда да отпочне свој рад овде. Можда ће тако добробит заједнице избити испред личне. Уметност је водити, а не владати...