Join the new world

*Inspirisano stvarnim edogadjajima i eličnostima*

Zapisi jednog esrpskog dobrovoljca

- I, kažeš, baš želis da ideš u Rusiju?
-Znaš kako je: kad ide tolika omladina zasto da ne ide i ovaj stari borac, veteran. Šta ja imam da izgubim i za šta da se čuvam? Samo da u tami svoje q1 kuće tiho trošim dane dok oko mene život prolazi...
Sedim u polumraku jedne dobojske kafane i vodim ovaj razgovor sa Dobojska_dzigera. Kroz prozore vidim plakat sa koga se osmehuje Zligorst, kandidat na prošlim izborima a sada naš predsednik. Na ulici je graja i vika, prolaze kolone bugarskih kamiona sa trupama na putu za Sarajevo.
-Ma, šta će ti to? Star si, sed a i ne vidiš dobro, još si pomalo izlapeo! Ima mlađih od tebe koji mogu da budu od veće koristi od nas dvojice zajedno!
- Da ne uradim ništa kako bih sebi pogledao u oči? – ispijam rakiju... -Nego, imas li ti kakvu pušku? Kad sam završio sa ratovanjem na kraju velikog v1 rata i demobilisao se, svu opremu i oružje sam vratio...
Razmislio je malo, kratko me pogledao ispod oka, povukao dim i rekao:
-Ja nemam ali proveri kod JovicaSM, on je stari bundzija i predratni trgovac oružjem, verovatno ima jos neku cevku! I, još nešto- ja bih rado sa tobom pošao ali znaš kakva je moja situacija i zašto ne mogu da napuštam ovu zemlju.
Gledam ga sa zahvalnošću. Rastajemo se kao i mnogo puta do tada uz čvrst stisak ruke ali sa sumnjom da će ovo biti naš poslednji susret. Izlazim iz kafane dok u daljini bruje kamioni natovareni kamenom za izgradnju poslednje, treće po redu piramide velikog Brdara.


Vrela letnja noć. Starim merdevinama penjem se na tavan trošne brvnare negde u Posavini. Ispred mene je JovicaSM, nosi fenjer kojim nam osvetljava put. Kažu da je nekada bio hajduk, strah i treper celog tog kraja. Vidim da su ga godine stigle- star je kao ja, mozda i stariji... Gledam, nesto čeprka u uglu kod dimnjaka. Vadi odnekud neki umotan, duguljast predmet. Pažljivo uklanja zamašnjenu tkaninu i na treperavom svetlu petrolejke se ukazuje puška! Prava, originalna, q1 puška iz vremena V1! Muzejski primerak a sada u mojoj blizini! Bez reči je uzimam u ruke: solidne težine, dobre izrade, da, biće dovoljna za ono što mora da se uradi! Zahvaljujem bez reči, samo stisak ruke! Odlazim u mrak siguran da sada više nema nazad...

Železnička stanica puna vojske i civila. Regularne vojske, regruta i jedinica iz svih savezničkih zemalja koje su se zadesile kod nas. I tek pokoji čiča- veteran iz prošlih ratova, trećepozivac poput mene da svojim odrpanim izgledom iskoči iz te jednoobrazne mase željne da se na bojnom polju dokaže.
Za mene više nema dokazivanja. To sam nekada radio, dok sam ratovao za moju ezemlju. Svoje borbe sam priveo kraju, ciljeve ispunio... bar sam mislio da jesam. Daleko sam od onog dečaka koji je nekada jurišao na edenske zidove. Šezdeseta mi je uskoro, lice izborano a kosa i brada davno osedele... Ali uvek ima ono „nešto“ što nas tera na nerazumne postupke. Bar na prvi pogled nerazumne...
-Uzmi, vojniče!- trže me glas iz mojih misli. Pogledam, pored mene jedna gospodja sa korpom punom hleba pored sebe.
-Uzmi, vojniče, neka ti se nađe! – ubacuje mi jedan q2 hleb u vojnički ranac- Evo još jedan- daje mi hleb u ruke...
Zbunjen odlazim dalje dok ona nastavlja svoj posao deljenja hrane vojsci. Dobro da i neko u meni još vidi vojnika, nekako mi godi ta misao.
-Zar ne znaš- priča mi jedan golobradi dečko u maskirnoj uniformi dok ulazimo u vagon- sad si pričao sa dospodjom Pegi.... sa Pegavac...
Kroz mutno staklo pokušavam da vidim sitnu žensku figuru u moru uniformi. U ušima još odjekuje: „Uzmi, vojniče...“
Vrela letnja noć. Prepun voz ratnika na putu ka dalekim krajevima Rusije. Na stanicama ulaze nova lica, mlada i mladja, momci i devojke. Bože, koliko su samo mladi!?... Stižemo u Lapovo. Na susednom koloseku vidim kompoziciju spremnu za polazak- vagoni puni q3 hrane. Svi za front i sve za front!
-Uh, samo da ne okrenemo ka Nišu! – više će za sebe visoki mladi gardista koji je sedeo preko puta mene!
Na njegovu radost nastavljamo ka Beogradu. Bučna prestonica eSrbije sada je u još većem metežu. U nju se slivaju reke doborovoljaca iz svih esrpskih krajeva odakle se prebacuju dalje na bojišta.
Na Trgu eRepublike veliki politički skup: predsednik Elez sa svojim ministrima obraća se građanima i vojnicima! Osmeh od uva do uva i politički govor ... da, samo je to ovom narodu sada potrebno. Gladnom narodu...
Novi voz i nov deo puta- kroz veliku panonsku ravnicu pa kroz nepregledne stepe Rusije... Nikad kraja putu, čini se...
Na usputnim stanicama vidimo druge vozove takođe pune vojnika, kompozicije natovarene q5 tenkovima i artiljerijom, hranom i opremom... Ali vidimo i one koji žele da zarade:
-Čiča, kupi moju hranu! Ma garant esrpski proizvod, iz esrpske fabrike sa najesrpskijim imenom! Ma, prava stvar! Ima da se boriš kao omladinac! Samo pola golda a to je cena samo za tebe, jer si mi gotivan, matori! Inače to prodajem po 0.75 golda. A može i u rubljama ili forintama...
Uvek će biti profitera, dok je ljudi i eratova.... Prigrlim svoju g1 pušku bliže sebi, šajkačom zaklonim oči i utonem u san, možda poslednji na ovom svetu...


Letnji dan... vreo! Vreo od samog iščekivanje odsudne bitke... Jedinice se prebacuju na bojište- vidim to sa brda na kome se nalazim. Ispred mene je glavni grad... Dali su mi ulogu izviđača.
Kroz durbin gledam ukopavanja neprijatelja i dovlačenje svežih snaga. Koliko tu samo sile ima! I tenkova i helića... artiljerije i pešadije!
Pogledam na stranu gde se naše snage gomilaju. Da li mi se to samo čini ili smo malobrojniji i sa lošijom opremom od protivnika. Da, rat se definitivno promenio od vremena velikog V1, moj Pero- govorim sam sebi...
Polazim u komandu- nešto je posle ponoći. Uz put srećem jednu grupu vojnika, uglavnom mlađih, kako sede u krugu i slušaju govornika- jednog mladića koji energično priča. Uz put gestikulira rukama i često pokazuje malom šakom prema neprijatelju. Vidim da ga slušaju sa pažnjom i poštovanjem. Ostajem par trenutaka. Videvši da posmatram sa strane mladić ustaje, lice mu je obasjano širokim ruskim osmehom koji otkriva zlatne zube! Nizak i crn ali energičnih pokreta. Bluza mu je na prsima prekrivena brojnim ordenima.
-Nu, kak tovariš? Kto ti?
-Ja? Petar, dobrovoljac... Izviđač...
-O, horošo, horošo! Ja Zlatan Aleksič Vronski!
-Ih, baš Vronski!? – pomalo zavidljivo ću ja...
-Da, da tovariš, Zlatan Aleksič, političeskij komesar- reče kroz smeh ponovo otkrivajući zlatne zube. Hmm, koliko samo zlata za komunistu, mislim pomalo pakosno...
Ostavljam ih da diskutuju o vojno-političkoj situaciji a ja idem da podnesem raport. Prolazim kraj dela gde je parkirana naša, srpska tehnika. Q4 i Q5 tenkovi- najbolje što imamo. Straža me zaustavlja i pita za lozinku. Dok se prisećam komplikovanih šifri koje je neko iz MOD-a smislio pažnju mi privlače dva tenka, nekako odvojena od ostalih sa malim srpskim zastavama na kupolama. A zašto su oba prekrivena jednom maskirnom mrežom? Na izgled potpuno isti ali vidim da je na njima neko crvenom farbom ispisao nešto. Mrštim se, mrak je a ja čkiljim da pročitam natpise: SARAH_KAY i COOLINBUN. Pa, ta imena? Nije li to.... Hmm, sećanja iz mladosti mi naviru kao planinski potok i posle ko zna koliko vremena se radosno smeškam! Imena ratnih drugova iz davne prošlosti! Ah, ta vremena! Nemam zlatne zube, nemam ni obične, ha! Ali se i dalje smeškam! Trebaće mi taj osmeh sutra...


Vrela letnja noć. Vrela kako samo može biti noć ispunjena eksplozijama stotina granata. Bitka!
Ponovo sam ispred grada, čekam priliku za juriš. Biću u pratnji jednom broju naših i savezničkih tenkova. Ostali pokušavaju da opkole region i preseku komunikacije za dopremanje pomoći i pojačanja. Ne znam šta se dešava ma drugim delovima fronta jer je komunikacija slaba. Da li su naši uspeli i ako jesu po kojoj ceni? Trudim se da oteram misli vezane za smrt ali to je nemoguće u trenutku kada ona vreba iza svakog ugla. Sada jesi, sledećeg trena više nisi!
Nebo paraju raznobojne svetleće rakete. Žuta pa crvena... Napad! To je to! Grmljavina motora do tada sakrivenih tenkova koju sigurno i u gradu čuju. Mehanizacija je pokrenuta, red je da i mi pešaci pokažemo od kog smo materijala stvoreni. I mi najstariji...
Dočekuje nas uraganska vatra na prilazima gradu. Staju gusenice a mi ne možemo da se razvijemo.... Nazad... Pa novi pokušaj... Opet ništa...
-Daj pojačanja ovde!- urla komadant u mikrofon prastare radio stanice!
Novi napad sa pristiglim pojačanjima ali sada sa podrskom helića i još pešadije! I konjica!?? Kozaci?
Pešadija sada kreće napred, tenkovi je prate i podržavaju vatrom. Rusi, Srbi, Mađari, dobrovoljci... sve je to jedan stroj... sve bliže gradu... vatra se pojačava... ne, joj, uh, zaklon traži, ma kakav zaklon, napred, nema napred samo za mnom- ko će pohvatati ko to viče i komanduje... Tek, vidim: onaj mladi rus, onaj komesar Aleksič se diže iz zaklona, uzima zastavu u jednu i revolver u drugu ruku i (kao da se opet smeje) kreće ka bunkerima:
-Tovariši, za rodinu! Ura!
I najednom iz hiljada grla se čuje jedno :Uuuuuurrrraaaaaaaaa!
Juriiiiš! Trče svi! Padaju, ustaju... neki i ne ustaju- ne obazireš se, samo napred juriš dok oko tebe prskaju granate i zasipaju te zemljom i kamenjem! Gubim dah ali se trudim da ne posustanem za mlađima... tu smo, još samo malo! Vidim kako nestaju edenovski bunkeri pod dejstvom naših tenkova- sada su samo gomile betona i čelika! Kao da letim napred sa ostalima...
Najednom, pogled mi privuče telo jednog mladića tik na ulazu u gradski centar. Leži nepomičan i u ruci drži zastavu.... stajem, prilazim, ne hajem više za bitku... U lokvi krvi prepoznajem mladog komesara Zlatana Aleksiča... tuga mi obuzima dušu- zar si, smrti, toliko nepoštena pa nisi uzela ovog starca već tog dečka!? Pokrivam mu lice svojoj šajkačom a iz ruke pokušavam da otrgnem zastavu. Samrtni grč mi ne da... ili to ovaj mladić i posle smrti brani ono do čega mu je bilo toliko stalo? Nekako oslobađam prste, izvlačim nagorelo platno i guram ga u svoj ranac, uzimam svoje oružje i krećem dalje! Gradski centar već pada. Tražim pogledu gradsku skupštinu, naši se još tamo bore! Podešavam nišan i šaljem metak za metkom u pravcu neprijatelja... običan, svetleći, običan, običan, svetleći... Još jedan napad na to do pola srušeno zdanje.... Bela zastava! Predaju se! Usklik oduševljenja širi se ulicama velikog grada! Jurim uz stepenice skupštine, izlazim na terasu, bacam sa jarbola zastavu Eden osovine i iz ranca vadim onu našu... toliko dugujem i sebe i onom dečku..
Razvijam zastavu pobede nad sravnjenim gradom... kakve li ironije...
Na ulicama oduševljenje! Slavi se pobeda, ne samo u glavnom gradu već i u okolnim krajevima. Neprijatelj je blokiran, negde potpuno odsečen i uništen. Malo ko pomišlja da bi mogao da se vrati... Votka teče potocima, nadje se neka čuturica i šljivke. ... Za samo sat od pobedničke vojske ostaju samo gomile pijanaca koje je neko na neki volšeban način postavio u tom trenutku na tu tačku zemaljskog šara... Komande više nema niti naredbe za dalje napredovanje ili odbranu. Proveravam veze kod radiste. Njega nema (pijan je negde, sigurno). Stavljam slušalice na uši. Tišina... Tuga me obuzela...

Ponovo se eksplozije čuju u daljini! Zora je... gotovo novi dan. Zar smo uhvaćeni na spavanju, pijani i nemoćni da se borimo!? Pa, ne bi bilo prvi put u našoj istoriji...
Neprijatelj je nadmoćan. Naše snage se povlače ili bivaju uništene.
Ja sam i dalje u glavnom gradu. Ukopavam se i čekam protivnika.. a on je sve bliže. Predgrađa padaju, odbrana više ne postoji. Obruč je zatvoren. Eksplozija za eksplozijom sve bliže i bliže: zaklon ne pomaže.
Bljesak! Strašna grmljavina koju ne čujem već je osećam.. detonacija me izbacuje iz zaklona. Miris paljevine... i više ništa.. mrak... osećam neke ruke kako me, ni malo nežno, ubacuju negde (vozilo, šta li je?) i onda samo kretanje, dugo, neudobno... sreća da je nesvestica dobar saveznik....
Budim se ali ne otvaram oči, kapke od olova nije lako pomeriti. Deluje sve kao san ali se prisećam poslednjih dogadjaja i u strahu, poslednjom snagom otvaram oči da vidim gde sam to: smb platno iznad mene, gomila kreveta okolo punih ljudi u zavojima i par prilika u belom koje se nadvijaju nad tim istim ljudima.. Laknulo mi je! Terenska ebolnica... bar sam među svojima.... Ka meni prilazi mlada žena u belom, crne kose i izrazitih pegica na licu.
-Oho, budni smo!? Drago mi je da se i to konacno desilo! Tri dana se borimo za tvoj život....
Pokušavam nešto da kažem ali me rukom zadržava:
-Samo mirno, bez priče i bez pokreta, odmori se još malo, još nisi dovoljno jak... Operacija je bila složena- knedla joj zastaje u grlu.
Hoću ipak da se pomerim i podignem da je bolje vidim- hoću da noge savijem a onda primetim da nešto tu nije u redu. Pogledam dole...
-Na žalost, levu nogu nismo uspeli da spasemo...
Pogledam to tužno lice što brine za ovog matorog ranjenika. Teškom mukom čupam reči iz sebe:
-U redu je, doktorka... doktorka?
-Doktorka pegica1....

Dani prolaze u oporavku... trudim se da ne sažaljevam sebe- nekad mi to i pođe za rukom. Češče ipak ne uspe. Sećam se svih onih koji si poginuli tih dana... svih oni koji su kosti ostavili u ovom dalekom Sibiru. ... Jedino što mu se nekad čini da bi bio srećniji da je sada sa njima... a bitke smo izgubili. Nema više utehe za ovog starca....
Učim ponovo da hodam, malo uz štaku, malo uz pušku. Nije to moja q1 koju mi je JovicaSM poklonio, ona je ostala u ruševinama onog grada. Tamo gde je ostala i moja noga.... Ovo je ruska puška- logično, ruska je i zemlja, još uvek... Neprijatelj napada, naši se povlače dublje u slobodnu teritoriju povremeno pružajući otpor. I naša bolnica sa njima... I ja sa njom.
Verujem da će me uskoro pustiti, treba mesta napraviti za nove ranjenike. Da, uskoro ću kući... kući- gde to beše?
********
Vrela letnja noć. Voz. U njemu ovaj stari ratnik pognute glave drema. Kloporanje točkova odjekuje mi u glavi čak i kada smo usporili i zaustavili se. U vagon upada snop svetlosti bacajući se sa jednog na drugog usnulog putnika. Šeta levo, desno i najzad dolazi do mene. Zaustavlja se na mom licu.
- Dokumenta! – čujem oštar, zapovednički glas... pokušavam da otvorim oči ali od svetlosti baterijske lampe ne vidim mnogo, samo nazirem siluetu krupnog čoveka ispred sebe; u borbenom rancu tražim pasoš. Odjednom, neka čelična ruka hvata me za rame!
-Stani, ne treba!
Svetlo beži u stranu i ja pogledom obuhvatam čoveka u policijskoj uniformi koji se osmehuje- pa ja njega znam! Pajičić!
- Dobrodošao kući! Dobrodošao u Republiku srpsku!


/Posvećeno svi mojim prijateljima sa erepa/
Piter Parker