Vreme

Day 2,099, 13:48 • Published in Thailand Russia • by SajIer

Prolazi vreme, ne postoji još uvek tehnologija za koju ja znam da može da ga zaustavi. Kada malo bolje razmisliš uvidećeš da ti je vreme jedini neprijatelj. Sve ostalo je rešivo na teži ili lakši način. Vreme je ono koje te tera i na dobro a i na zlo! Vremenom si ograničen, vezan... kao pas na lancu! Uzmimo prosečan životni vek čoveka, neka bude 75 godina. U tih 75 godina prespavamo + - 25 godina što je jedna trećina života samo provedena u spavanju! Sada da ne navodim razne statistike koliko u jelu, kupatilu itd. Najmanje vremena posvećujemo stvarima kojih ćemo se sećati pred sam kraj ovog kratkog, možda i bez mnogo smisla ljudskog života.

Većina nas je lenja, suviše statična da bi bilo šta manjala u ovom vrtlogu. Neki bi možda i hteli ali nisu u mogućnosti, a opet ovi koji to mogu jednostavno ne razmišljaju o tome niti ih to zanima.

Zašto sada ja ovo tebi kuckam? Neki će reći da izmišljam toplu vodu, rupu na saksiji itd. Pa evo jednostavno dugo nisam imao šta da podelim sa vama a sinoć sam imao "zanimljiv" san.

Kiša.. vozim kući. Hteo bih brže da stignem ali ne mogu, nikako mi se neda. Vidljivost je nikakva, ispred mene neka cisterna koju nikako ne mogu da obiđem. Pokušavam par puta ali hebeni jugo ne dozvoljava... ja uporan i gas, od jednom bljesak. Osećaj čudan, ne boli me ništa, vid mi je maglovit i zvuk baš nije jasan. Sve odjekuje i ništa ne razumem. Kao u onim ratnim igricama kada bomba padne blizu tebe ali te ne shenja nego te ošamuti.. nešto tako. Ležim, kiša i dalje pljušti, ne mogu ništa da mrdnem. Samo oči. Prilazi mi neka muška silueta i što se više približava sve mi je poznatija. " Pile moje još ti nije vreme " kaže mi i dodaje " nešto je pogrešno ". Pruža mi ruku i ja tog tenutka bez problema ustajem, gledam i prepoznajem svog dedu. E tu mi kreće neka frka. Deda je pokojni već 8 godina Bog da mu dušu oprosti, mnogo sam ga voleo volim ga i danas. Pitam ja, deda da li sam ja sada mrtav, šta se desilo? muk... ništa ne odgovara. Prolazimo kroz neki visok kukuruz, uz put ja konstantno zapitkujem ali deda ne odgovara ništa. Par puta se okrenuo ka meni i pogledao me nekako tužno. Na jednom ulazimo u moje dvorište, kapija otvorena sveta gomila, svi su tu. Prijatelji, rodbina, komšije... Sa svima bih ja da pričam ali me niko ne primećuje! Ulazim u kuću ugledam moju ženu okrenutu leđima, gleda kroz prozor i plače, vičem ja, skačem ! džaba. Ulazim u drugu sobu i vidim moja tri anđela sede oko kovčega i plaču iz sveg glasa... (Da budem iskren i sada dok ovo kuckam mi nije baš sve jedno). Ne objašnjiv osećaj me obuzeo kada sam sebe ugledao u tom kovčegu! Gledam moju decu, hoću da ih zagrlim, stisnem uz sebe, vičem iz sveg glasa! Prva misao koja mi je proletela kroz glavu je kako sam malo VREMENA provodio sa njima! Večita borba za ovaj prokleti život, posao jurnjava.. Pa onda redom kajanje zbog svakog ukora koji sam im uputio a da to možda nisam trebao u tom nekom momentu sam se i probudio. Užas! Nisam mogao kasnije da zaspim i čitav dan mi je danas "štrokav" što bi rekli neki.

Znam da tema nije vezana za eRepublik pa se eto izvinjavam onima kojima će možda zasmetati. Volite ljudi bližnje svoje svakog trenutka posvetite im maksimalno pažnje, jer siguran sam da kada nam otkuca taj trenutak svako će poželeti bar još malo " tog vremena ".

Živi bili.