Join the new world

Da li je to osvanuo novi članak strašnih Uksovih novina? Da, jeste!

Ovaj napis će biti interaktivan utoliko što je obavezno pustiti pozadinsku muziku tokom čitanja - znak slavlja i radosti uoči predstojećeg članka.
Muzička podloga!





Seli smo na leteći skuter dvosed, moj sensei kao vozač, ja pored njega. Rekao mi je:
"Danas ćeš videti sav virtualni svet - ovaj naš svet, u kojem pravila spoljašnjosti važe tek u minimalnoj meri. Samo se čvrsto drži..."



"Polasci sa porta 95.180.96.65, pripremite se!"

Motor je bio već zagrejan i, da smo u nekom Hemingvejevom romanu, metalno-plazmasti zvuk turiranja bio bi opisan odgovarajućom onomatopejom...

eeeems... eeeeeemsiiii... eeeeeemsiiiii... muuuuuuuuuuks

Igrom slučaja, nismo bili u takvom romanu. Klizili smo kroz pravu pravcatu virtualnu zbilju, opipljivu poput predosećaja, jasnu kao snoviđenje. Ono što je oko nas proletalo - ili kroz šta smo mi proletali, ne mogu da odredim - moglo je izgledati kao niz slika, video snimaka, zvučnih zapisa, alfanumeričkih nizova i tekstova na svim jezicima sveta, mal'ne pa beskonačna Vavilonska kula 21. veka koja ne raste samo u vis, već se i širi... Tako sa kablovske konekcije - sa dial-up-a bi izgledalo više kao:





Nakon nekog vremena, učini mi se da uviđam jednu labavu pravilnost u moru informacija oko sebe - zajednički imenitelj koji su delile, recimo: slike dežmekastog društva iz parka, sa bocama domaćeg piva; kratka poruka "sutra stižem u KG! lol"; kratak klip petnaestomesečne bebe koja baulja po krupno vezenom tepihu, između stočića za kafu i vitrine sa muzičkim uređajima; snimak najnovijeg singla nekog neafirmisanog rok benda čiji svi članovi u isto vreme veruju da rok nije mrtav, ali prave pesme kao da Deep Purple nikad nije ni postojao...

- "Učitelju, ovaj svet kroz koji putujemo... Zar su svi podaci ovde lični?"
- "Svi koje smo do sad videli, da. Osim one poruke za Kragujevac, to je predizborna kampanja jedne opozicione partije..."
- "Ali svo ono znanje, kulturna blaga za koja sam slušao da su pohranjena uzduž i popreko virtualnih ravni..."
- "Ne zamajavaj se time - to su prolaznosti koje se nalaze na obodu diska ove vaseljene. Mi se sada krećemo kroz samu njenu srž, kroz sam centar!"
- "Misliš, tamo..."
- "Da! Tamo gde je Fejsbuk!"


Krug Fejsbuka ležao je vrlo blizu središta naše digitalne galaksije. Kao virtualni Džedaji, nismo mu se smeli približiti previše - kroz oteklu, večno gladnu i neutaženu mrcinu "Plavog sajta" pulsirale su tanke, izuvijane žile IP-a. Znali smo, kad god nas opeče jedan od njegovih pipaka, bićemo korak bliže onom konačnom, neizbežnom, onome što apostol Pavle naziva "poslednjim neprijateljem" - trajnoj zabrani naloga.
Iako smo bili barem 30 T3 minuta udaljeni od krajnjih oboda Fejsbuka, s vremena na vreme bi munjevitom brzinom pored nas proleteo određeni "paket" informacija, hitnuvši se daleko, možda u neke nemapirane, nepristupačne delove mreže...

Zastadosmo na kratko da posmatramo ovaj virtualni organizam, jedan od najmasivnijh na svetu, da probamo da uhvatimo makar delić njegovog ogromnog životnog ciklusa. Prva stvar koja mi je pala u oči bila je da je krug oko ovog glomaznog sveta-u-sebi bio ispunjen - prazninom. Bio je to nekakav vakuumski oreol koji je delio Fejsbuk od ostatka univerzuma, tako mi se činilo. Ipak, kada sam se bolje zagledao, otkrio sam unutar tog praznog prostora neke fragmente, sitne naspram kolosalnosti Plavog sajta. Sa ove udaljenosti nisam mogao bolje da ih proučim, ali sam primetio da su svi nekako ispijeni, bledo-sivi, svi osim jednog. Na samoj ivici vakuuma stajao je još jedan gigantski organizam, i on, naravno, manji od Fejsbuka, ali ipak neuporedivo veći od ostalih. Između ovog para tekla je šarena reka podataka - i ne samo podataka. Bilo je to nešto više, bile su to, čini se, čitave ličnosti, odsečci života. Malo pre nego je Učitelj odlučio da smo dovoljno stajali na tom mestu, jedna slika mi je blesnula u svesti, slika zastrašujuće slična ovoj koju sam imao pred sobom:



Fejsbuk je jeo svog virtualnog kompanjona!





Putujući još neko vreme, dođosmo u zdravlju i veselju do naše ciljne destinacije. Video sam je izdaleka - čudan, ravan svet ispunjen vatrometima, pucnjavom, dernjavom... Bilo je to živopisno mesto u kojem je vreme čas stajalo, čas jurilo neprimerenom brzinom, a u tom mestu, na Balkanu, ne brdovitom, već ravnom kao palačinka, šareni, pomalo kičasti pejzaž dobro nam poznatih zemalja.

Učitelj me je pogledao ravno u oči, smrtno ozbiljan.

- "Transformacija će uskoro početi."

Pre nego što sam stigao da se začudim njegovim rečima kao inače, osetih razarajuć bol u leđima. Zatim, skoro istovremeno, jedan još jači u kukovima. Pogledao sam ga uspaničeno


- "Ne boj se! To je normalan proces - tvoje lopatice i karlična kost se dele."

- "Čega, jebote, tu imam da se ne bojim?!", povikah još paničnije.

- "Ništa ti se neće desiti, tvoje virtualno telo se deli kako bi moglo da preuzme svoj pravi oblik."

Još dok je Učitelj ovo izgovarao, koža ispod obe ruke počela je da mi se otvara. Kroz nju su se belasale nove kosti, iz kojih su izrastale - nove ruke!
Mlad, lud i ništa manje glup, tek sam sad shvatao pravu poentu "ratnika sa bezbroj glava i mirijadom ruku", što sam dotle razumevao samo kao alegoriju. U tim trenutcima agonije naslućivao sam pravu cenu inicijacije u virtualne Džedaje...

Učitelj mi je kasnije prepričao kako su se, nakon ruku, pojavile i nove glave i noge; kako mi se kičma uvišestručavala i, naposle, kako su se iz mene počeli izdvajati novi ratnici, rađajući se procesom koji je postajao sve brži i brži, da bi se na kraju rojili oko nas, svi povezani nekakvom pupčanom vrpcom neke tajne energije.

Tog dela se ne sećam, sećam se jednog podjednako zastrašujućeg događaja: negde kada smo preletali eIndoneziju, odjednom osetih udar u zadnjem delu našeg vozila. Blago smo se zateturali, ali zadržasmo pravac. Par minuta kasnije, još jedan udar! I tek što smo konstatovali da nas je ovaj poslednji samo malo pomerio, ponovo nas opali nešto, tačno u "trbuh" skutera.



- "Učitelju?!?"
- "Drži se čvrsto, rekao sam ti to još na polasku!"
- "Ali šta je ovo? Pod napadom smo!"
- "To su šautovi!"

Obojica smo sada pričali povišenim tonom, pošto su se udari šautova pojačali i učestali, te je svuda bila samo neprestana buka.

- "Čiji šautovi, pobogu?! Ko bi bio tako nemilosrdan da nas u sred elektro-vazdušnog prostora zasipa, i to sad, u ovo doba dana?!"

Učitelj je gledao pravo ispred sebe, njegovim licem preletela je sena zabrinutosti sa žitkom glazurom ozbiljnosti, koja se skoro nikada nije ni gubila.

- "To je SpemNNer Gifovac!"

Još jedan čejn šaut udari nam direktno u motor. Mašina je posustajala...

eemmmmssss.... emmmmmsssi... mmuuuksssssss

- "SpemNNer Gifovac?! Učitelju, mi ovo ne možemo preživeti! Njegovi šautovi predaleko lete, njegovi gifovi zaslepljuju um!!!"

Poslednje što sam čuo već više nije nalikovalo na reči - ljudski glas ispresecan brektanjem motora i salvom šautova koji su se olupavali o školjku vozila. Tri uzastopna udara izbacila su me iz sedišta i počeo sam polako da padam dole, ka ostacima eSrbije...





Probudio sam se u eVojvodini, okupan svetlošću eksplozija bazuka. Ležao sam na ničijoj zemlji, polusvestan, u rupi šest lakata dubokoj, koju sam iskopao padom. Osvrnuh se oko sebe: polumrak je, detonacije na kratko daju crvenkastu boju oblacima, ali je ratno polje toliko široko a bombe tako daleko, da se ni ne čuju... U daljini, sa obe strane fronta, skroz iza borbenih linija, vidim divove kako stoje i spavaju. Vidim, međutim, još nešto, od čega se naježih - na jednoj strani pucaju obični borci, kakve viđamo svaki dan, a na drugoj, osim tih običnih, ima i drugih. Poput zombija, bez karakterističnih crta lica, više mrtvi nego živi, drže svoje bazuke u rukama, naslonjene na ljudski torzo. Samo, ispod struka više nisu ljudi - dole imaju široke, sluzave zmijske repove, i svi repovi se vuku daleko za njima i spajaju se negde, u mraku. Kada ubiješ jednog, on se rastvori na pet novih... Čujem povik sa suprotne strane fronta: "Udri bota!".

Prikupljam svu snagu, prizivam moje brojne avatare; sa neba se skuplja ogromna sila vojnika, svaki sa mojim likom; stajemo tu, na sred ničije zemlje i složno, kao jedan, udaramo neprijatelja...




Kraj te priče, verujem, svi dobro znaju. Kada sam sledeći put susreo Učitelja, upitah ga, slomljenog duha:

- "Video sam te istovetne ljude, bez lica, bez identiteta, tamo, na ratištu u Voši. Šta mene, sensei, razlikuje od njih? Po čemu je neko Bot a neko virtualni Džedaj?"

Pogledao me je u oči kroz ožiljak koji mu je ostavila eksplozija skutera.

Pogledao me je i nasmejao se, ali tek malo, jedva.

- "Mislio sam da će ti ranije biti jasno... Botovi, to su naprosto uvek oni sa druge strane ratišta..."


Osvrnuo sam se nazad, ka svom eŽivotu, zamišljen. Ono što je držala prošlost, ostalo je kao mrlja za mnom. Ali ono što je budućnost nosila, nisam mogao ni da pretpostavim...