Join the new world

Ovo je pripovetka koju sam napisao pre 5 godina i stoji mi na racunaru cekajuci da je dovrsim. Skorasnji dogadjaji na eRepubliku su me podsetili na to da imam ovu pricu kod sebe pa sam odlucio da je podelim sa vama. Pripovetka je malo duza ali zanimljiva i verujem da cete je procitati do kraja tj. do dela dokle sam je napisao. Ako komentari budu pozitivni verovatno cu je dovrsiti i podeliti sa vama nastavak. Uzivajte...




Legenda kaze da covek postaje vampir tako sto ga inficira neki vampir ugrizom ili ogrebtinom, naravno ako prezivi bol koju sama infekcija nanosi.
Naravno postoje i oni koji se rode kao vampiri. Takvi su najopasniji jer nisu svesni svog vampirskog porekla i kletve koju ono nosi sa sobom. ja sam jedan od takvih. Zovem se Konstantin i rodjen sam 1900. godine u gradu po imenu Orlean u Francuskoj. Moji roditelji su bili trgovci ribom. Detinjstvo mi je bilo bezbrizno, roditelji su imali dosta novca mada trgovci ribom i nemaju neki veliki ugled u druzstvu. Bili su, blago receno, polucivilizovani. Imali su novac i mogli su da nam priuste sve sto su imali i oni iz visih slojeva ali su zadrzali mentalitet sirotinje iz unutrasnjosti. Ipak u mene su ulozili veliko poverenje i novac. Na mene su uvek gledali kao na nekog ko ce biti ponos porodice i to sam i bio. Ipak, nisu mogli da me kontrolisu uvek, bio sam vrlo svojeglav i neobuzdan decak kasnije i kao momak nisam menjao cud. Ipak, iako sam od najranijeg detinjstva bio drugaciji od svoje okoline, napredniji od vrsnjaka i par godina starije dece, vanserijski inteligentan sa kapacitetom da upijem ogroman broj informacija za jako kratak period, nikom to nije bilo cudno vec su te moje osobine uzimali kao razlog da mi se dive. U skoli sam, kao i na svakom drugom mestu bio najharizmaticniji i uvek u centru paznje, cak i kada sam cutao. Uvek sam uspevao da privucem paznju drugih i uvucem im se pod kozu a da se cak i ne trudim oko toga. Bio sam jako slobodan sa ljudima uvek otvoren ali skoro nikad iskren. Nisam dozvoljavao nikome da sazna pravu istinu o tome kakav sam ja u biti. Brzo sam naucio da ljude odvajam u taksonomske kategorije i za svaku grupu ljudi sam imao odredjenu licnost, uvek dominantnu. Kada bih na istom mestu u isto vreme bio sa osobama iz razlicitih kategorija umeo sam da improvizujem tako da se ne primeti razlika u ponasanju. Ono sto je bilo jedinstveno za sve osobe su bili stavovi vezani za religiju i politiku. Oni se nisu menjali, a te dve teme su u doba moje mladosti bile jako popularne, mada vidim da su popularne i sada na pocetku ovog novog veka i da su bile popularne i tokom celog starog veka-besmrtne poput mene. Nikada nisam bio katolik, bio sam agnostik koji je vukao ka satanizmu. Poprilicno kontradiktorno kao i mnoge stvari vezane za mene. Dugo sam ziveo muceci se pitanjem zasto sam tako drugaciji od drugih tokom svog tinejdzerskog perioda zivota. Druga deca su, kao i svi adolescentipokusavala da privuku paznju i budu razliciti na najgluplje moguce nacine a ja sam mrzeo svoju nesvakidasnjost, osecao sam da sam kvalitetniji od ostalih ali nisam video svrhu svega toga u tom periodu. Nisam imao ambicija koje su imali oni smrtnici koji su napredniji od drugih smrtnika. Ja sam svoju izuzetnost koristio taman toliko da mi zivot bude lagodan. U periodu studiranja svetske knjizevnosti uzivao sam veliki ugled medju svojim kolegama, neki su me postovali zbog novca koji sam imao zahvaljujuci mojim roditeljima a neki zbog mojih izuzetnih osobina, ciju sam pozadinu u to vreme poceo da naslucujem proucavajuci neke ezotericne knjige koje sam nasao u biblioteci univerziteta jednog prepodneva.

Jedna koleginica me je pozvala da je otpratim do biblioteke nebi li nasla neke knjige za sebe. Nerado sam prihvatio njenu molbu jer je biblioteka bila na kraju jednog dugackog dosadnog hodnika. Devojka je kao i mnoge bila jako fina prema meni i gledala me s nekim gresnim sjajem u ocima. Kao da je govorila da je nemocna predamnom i da zeli da uradim sa njom sta zelim. U biblioteci nije bilo puno ljudi. Ona je brzo nasla kjnigu koja joj je trebala i cekala u nekom dosadnom redu ne bi li je zaduzila. Ja sam to vreme iskoristio ne bi li bacio pogled na police sa kjnigama, ciso da vidim sta sve ima. Kako sam ulazio u dublje deo biblioteke u kojem su bile police sa knjigama osetio sam kao da me je neka nevidljiva sila vukla ka jednoj polici. Hodao sam poprilicno samouvereno ka toj polici i ugrabio prvu knjigu na njoj. Knjig a je bila tako izlizana da se nije mogao nazreti naslov ni ime pisca, otvorio sam je ali ni sa unutrasnje strane nije bilo nicega, nije bilo par listova sa pocetka a kasnije tokom citanja sam primetio da nedostaju mnoge stranice. Bila je to kjniga o zivotu Jovanke Orleanke, koja je rodjena u orleanu kao i ja i o kojoj sam znao bukvalno sve. Ipak ova kjniga je imala i par stranica viska. Bila je ispisana na nemackom koji sam poznavao odlicno. Bio je to izvestaj austrougarskog dvorskog patologa koji je govorio o dogadjaju koji se zbio nekad na granici sa turskom imperijom, dok je jos postojala, u ono vreme mlade drzave- Kraljevine Jugoslavije. Interesovalo me je o cemu se radi u izvestaju, a jos vise sta on radi u staroj knjizi o Jovani Orleanki pa kada me je koleginica pozvala da krenemo, rekao sam joj da ona slobodno ode a da cu ja ostati da procitam ovo. Nisam hteo da joj kazem sta citam jer sam znao da bi onda htela i ona da ostane a samo bi me ometala. Otisla je a ja sam poceo s proucavanjem dogadjaja u izvestaju. Radilo se o nekom Savi Savanovicu, Srbinu koji je umro ali nakon njegove smrti ljudi u njegovom selu su naglo poceli da umiru. Seljani su poceli da panice, govorili su da se taj Sava nocu dize iz groba i davi seljane, cak i da se hrani njihovom krvlju. Da bi sprecili izbijane nemira u tom podrucju austrijske vlasti su poslale iz Beca dvorskog patologa da istrazi ceo slucaj. Kada je dosao u selo, patolog je uz pratnju celog sela i lokalnog svestenika otisao do groba Save Savanovica otkopao grob i otvorio sanduk. U sanduku je bio les Save, u potpunosti ocuvan, iz usta mu se sirio smrad i curela je topla krv. Sava nije imao puls i telo je bilo potpuno mrtvo. Patolog je konstatovao da je mrtav ali da je ocuvanost njegovog tela vrlo cudna. Svestenik je uz saglasnost seljana osvestao grob i poprskao telo svetom vodicom nakon cega je iz usta Save Savanovica izleteo neobican crni leptir kojeg su seljani odmah poceli da jure ne bi li ga ubili, ali leptir je uspeo da umakne. Zatim su uzeli drveni kolac koji je svestenik doneo iz crkve i njime proboli les pokojnika. Legenda kaze da je taj drveni kolac napravljen od glogovog drveta u koje je udario grom nekada davno. I ako Pravoslavna Crkva negira vrsenje egzorcizma od strane njihovih svestenika i slicne okultne rituale, u izvestaju pise da je svestenik tokom rituala citao stihove iz neke plave knjige koja se zvala Gromovnik.

Ovaj izvestaj me je jako uzbudio i zeleo sam da saznam vise o ovom i slicnim dogadjajima. Osecao sam da sam konacno nasao svrhu svoje izuzetnosti. Osecao sam da imam potrebu da o vampirizmu saznam sto vise mogu. Setio sam se jednog Srbina koji je studirao kod nas, njegov otac je bio Pravoslavni svestenik a mladic je posle rata dosao u Francusku na studije. Sastao sam se s njim u njegovom iznajmljenom stanu jedne veceri i ispricao mu o dogadjaju iz biblioteke. Kada se moja prica zavrsila mladic je bio vidno uplasen. Rekao mi je da se u njegovom kraju o tome ne govori, jer se tako prizivaju necastive sile. Dugo sam ga ubedjivao da je on skolovan, inteligentan mladic i da ne treba da veruje u te sujeverne price malogradjana. Rekao sam mu da je to njegovo kulturno nasledje i da ga prenosi drugima. Znao sam da cu igrajuci na tu kartu uspeti da ga ubedim da mi utoli zedj za znanjem i uspeo sam. Mladic mi je ispricao da je Sava Savanovic imao aferu sa zenom nekog Sime koji se malo pre Savine smrti vratio iz Grcke, gde je imao susret sa vampirom u nekoj sumi. Sima je pricao da je jedne veceri isao kuci iz sela u kojem je radio na zidanju neke kuce. Izmedju njegovog sela i sela u kojem je radio bila je samo jedna suma sa siroko utabanom stazom koja se koristila kao put kojim su prolazili trgovci i putnici. Posto je radio do poslednjeg zraka sunca, Sima se kuci vracao jako kasno. Prica se da je bio izuzetno jak i hrabar covek pa ga nije bilo starh da ga neko samog u sumi ne napadne u nameri da ga opljacka a i nije imao puno za pljacku. Put kroz sumu je bio dug, a sima umoran i oci su mu se s vremena na vreme same sklapale ali Sima nije mogao da dozvoli da prenoci u sumi na otvorenom, to je vec bilo opasno. U jednom trenutku ucinilo mu se da cuje konje i zvuk kocija kako jure putem. Pokusao je da drzi oci sto sire otvorene i ubrzo je video kociije kako idu ka njemu. Sklonio se u stranu dok kocije ne prodju i kocije su samo projurile pored njega. Kad se okrenuo iza sebe, zeleci da ih isprati do kraja, kocija nije bilo. Sima je pomislio da je preumoran i da je verovatno na tren zaspao na nogama pa su kocije u medjuvremenu otisle. Nastavio je svoj put i noc je vec bila odavno prosla gluvo doba, kada je Sima iza sebe cuo korake . Nije zeleo da se okrece da ne priziva nevolju, a koraci su bili sve blizi i blizi. Napokon, uporedo s njim hodao je visoki gospodin sa crnim sesirom u crnom mantilu, hodao i nije progovarao ni rec. Sima je takodje cutao i hodao uporedo sa strancem. Posle nekog vremena zeleo je da vidi lice svog tajanstvenog saputnika, ali kada ga je ugledao, pozeleo je da ga nikad nije video. Stranac je imao krvavo crvene oci koje su tako svetlele u mraku da se od samog pogleda Simi sledila krv u zilama. Sima je gutao knedle, oblivao ga je hladan znoj, nije znao da li da trci kuci, stane i nada se da ce stranac nastaviti da hoda ili progovori sa njim. Hrabar kakav je bio odlucio je da nastavi da hoda smireno. U jednom trenutku zacuo se petao iz Siminog sela koje je sada vec bilo jako blizu. Kada je pevac zakukurikao treci put starnac je uhvatio Simu za rame i rekao „imas srece sto je pevac zakukurikao, inace bi bio moj“ zatim se ponovo iz istog pravca pojavila kocija, stranac je usao u nju i otisao. Sima je potrcao ka svom selu koliko su ga noge nosile. Usao u kucu upalio kandilo ispred ikone sveca i poceo da se moli. Ujutru je svojim prijateljima ispricao sta se desilo, i zatrazio savet sta da radi. Prijatelji mu rekose da ode u Crkvu i zatrazi savet od svestenika. Sima je otisao kod lokalnog svestenika i obratio mu se za pomoc. Svestenik ga je uveo u neku prostoriju nalik kancelariji i iz jednog ormara izvadio drveni kolac. Da mu je kolac i rekao da iduci put ako sretne tog stranca prekrsti se tri puta i probode ga kolcem u grudi. Sima je poljubio ruku vidno uznemirenog svestenika i krenuo na posao. Uvece se vracao kuci starim putem ali nije bilo nicega. Ni stranca ni kocije, Sima je potpuno bezbedno stigao do svog sela. Usao je u svoju kucu. Upalio svecu, odlozio kolac pored ognjista seo za sto i stavio ruke preko glave, pokusavajuci da se smiri od stresa koji ga je pratio ceo put. U jednom trenutku neko je pokucao na vrata. Selo u kojem je ziveo je bilo mirno selo, ziveli su dobri ljudi, pa je Sima pretpostavio da nekome verovano treba neka pomoc, ustao je sa stola i otvorio vrata. Na vratima je stajao isti onaj covek od prosle noci. Sima se prepao, povukao se ka ognjistu i uzeo kolac prekrstio se jednom, ali kada je hteo da se prekrsti drugi put covek je poleteo ka njemu. Sima je okrenuo kolac ka njemu i docekao ga vrhom kolca. Stranac se borio s kolcem pokusavao da ga izvuce, urlikao je tako da je gotovo probio Simi bubne opne. Poslednjim trzajem je scepao Simu za rame i zario mu siljate nokte u meso. Sima se nekao oslobodio stiska i izleteo iz kuce. Potrcao je pravo ka ckvi, lupao na vrata crkve rukama i nogama, dozivao svestenika. Svestenik je otvorio vrata i videvsi prepadnuto lice zabezeknutog Sime shvatio je odmah o cemu se radi. Uzeo je krst i posao ka Siminoj kuci. Kad su stigli pred kucu, Sima je pao na kolena videvsi da njegov dom gori u plamenu. Svestenik se prekrstio, ubrzo je celo selo bilo na nogama i gasilo pozar. Sima je ujutru odlucio da se vrati u svoje rodno selo, ne znajuci da da je vampir inficirao i da ce kroz tri dana i on sam postati zver koju je predhodne veceri ubio. Kada je stigao kuci saznao je za prevaru njegove zene i iste veceri ubio Savu Savanovica a potom otisao i niko vise nije cuo za njega.

Mladic je ovu pricu zavrsio paleci cigaretu, zatim je neko vreme cutao i gledao u jednu tacku. Rekao mi je da je to sve sto treba da znam o tom dogadjaju i molio me da izbegavam te price ako zelim da ostanem bezbedan. Za razliku od njega ja nisam bio uplasen. Meni je ta prica zvucala tako fascinantno, pozeleo sam da i sam budem deo slicne price. Bilo je kasno i krenuo sam kuci, zadovoljan sto sam pricu o Savi Savanovicu upotpunio. Orlean nije preterano veliki grad pa od centra do periferije i ne treba puno. Desetak minuta pesice, a i u to vreme nije bilo taksija. Moja kuca je bila odmah posle jednog velikog raskrsca gde sam cesto sa drugovima gledao gospodske kocije kako idu ka Parizu. Uvek sam imao potrebu da na toj raskrsnici zastanem i sacekam ne bi li koja kocija prosla. Tako sam i ovog puta zastao i sacekao da naidje neka kocija, mozda bas ona iz Simine price. Tisinu i moje cekanje prekinuo j glas je jednog gospodina koji mi se obratio po imenu. Okrenuo sam se i video visokog gospodina u vecernjem odelu. Bilo mi je cudno sta takav gospodin radi sam u ovo doba ali to i nije bila moja stvar, jos vise me je cudilo sto me je poznavao a mogao sam se zakleti da ga vidim prvi put. Pozdravio sam ga i upitao da li se znamo. Rekao je da on zna mene, prati me celi moj zivot i da je doslo vreme da mi kaze neke stvari koje bi trebalo da znam o sebi. Moram da priznam da sam bio poprilicno uplasen, ne zato sto sam bio sam u mraku sa potpunim strancem, bojao sam se toga sto bih mogao da saznam o sebi iz razloga sto sam se potajno bojao i onoga sto sam znao. Stranac mi se predstavio, rekao je da se zove Jan, poljak koji zivi i radi u Orleanu. Posto mi je vec znao ime i bio upoznat s mojom licnoscu vise nego ja sam, nije bilo potrebe da se predstavljam, rekao sam samo da nisam siguran da sam spreman da saznam nesto vise o sebi veceras i da je vec kasno, pa sam ga zamolio da se sastanemo sutra. Rekao mi je da ce me cekati uvece u hotelu Gotja. Hotel Gotja je bio luksuzan hotel u kojem su odsedale samo odabrane licnosti, tako da mi je bilo jako drago sto sam dobio priliku da zavirim u taj ekskluzivni objekat koji se nalazio na drugom kraju grada. Kada sam stigao kuci, legao sam u krevet sa mislima o sutrasnjem danu. Iako je sustret bio kratak, nisam mogao da skrenem misli s Jana i toga sto ima da mi kaze. Zasto me je pratio celi zivot, sta je to toliko interesantno kod mene? Znam da meni nije bilo interesantno.

Vece sam docekao u lokalnoj kafani. Pio sam crno vino, kao i uvek. Lidija, konobarica, zena u svojim tridesetim, koja je u to doba krize kada je celi svet bio na rubu katastrofe, diktatori su nicali na sve strane, berze su pucale, proizvodnje bile gotovo ugasene, radila je i kao prostitutka, posto je plata konobarice bila dovoljna da prezivi pet dana u mesecu. Kao i svaka dobra kurva, i ona je odlicno citala ljude, njihove uzdisaje, poglede, bore na celu i prelazenje prstiju kroz kosu. Sela je pored mene izvadila cigaretu i pitala imam li sibicu. Zapalio sam joj cigaretu, blago se nasmejao i upitao jel dan tako los da mora da napada i mlade naivne studente. Nasmejala se i rekla „ mlad si ali daleko od naivnog decaka, ne napadam vec zelim da vidim sta momku kao sto si ti moze da naruci tri litara vina i dan u kafani“. „trema“, odgovorio sam, lidija se nasmejala i rekla da sta god da se desava ne moze biti opasno koliko to da se nista ne desava. Poljubila me i otisla medju stolove. Bio sam vec poprilicno pijan i bilo je krajnje vreme da odem na sastanak sa Janom. Usput sam sretao ljude koji su mene gledali s cudjenjem i odredjenom dozom odbojnosti. Verovatno im je bilo neprihvatljivo to sto sam se jedva vukao ulicom koliko sam bio opijen. Prvo lice koje je na sebi imalo osmeh je bilo lice recepcionera u hotelu. I on je znao moje ime, uputio me je u apartman na vrhu hotela, uz napomenu da me ocekuju. Hotel je bio zastrasujuc. Cini mi se da mi je tad bilo jasno zasto su retki ljudi odsedali u njemu. Unutrasnjost u godskom stilu, mnostvo betonskih kipova, nekakvi goblini, koji su stajali sa strane i mogao sam se zakleti da su me pratili pogledom. Imao sam osecaj da ce me, kada se najmanje nadam, napasti s ledja. Na srecu nisu. Hotel nije imao lift buduci da je imao svega cetiri sprata, i ako sam tada bio na vrhuncu opijenosti, verovatno zeleci da sto pre pobegnem od nemani koje su me opkoljavale sa zidova, brzo sam stigao do apartmana gde su me, ispostavilo se, cekali Jan i neki njegovi prijatelji. Zakucao sam na vrata i umalo se nisam preturio kada sam video ko ih otvara. U predivnoj poluprozirnoj haljini od od crne cipke, preko koje se slivala bujna kovrdzava crna kosa, dobrodoslicu mi je pozelela ni manje ni vise nego cura s fakulteta s kojom sam isao do biblioteke kada sam nasao onaj austrijski izvestaj. Krenuo sam za njom kroz hodnik do prostorije u kojoj je bio Jan i jos neki ljudi i zene. Svi obuceni tako elegantno, kao da su krenuli u pozoriste ili na neki banket. Onda mi je sinulo-pa ja i jesam na nekoj svecanosti. Tu je bilo vino za stolom i jos neko voce i neki sirevi. Meni je bilo previse vina za jedno vece to sam sigurno znao. Cela skupina je gledala u mene s osmehom, kao da im je bilo nevidjeno drago sto me vide. Sem Jana nisam poznavao nikog od njih, cak se ni imena lepotice s vrata nisam secao. To je i ona znala pa mi se predstavila. Rekla je da se zove Irena a onda mi je redom predstavila Misel, Oliviju, Denis, Lidovika, Gastona i Filipa. Pozdravio sam ih i predstavio se, na sta su se zene zakikotale a muskarci poprilicno podrugljivo nasmejali. Nije mi bilo ni malo prijato, po prvi put u zivotu sam se osecao kao potpuni glupan. Nije mi ni malo prijalo pa sam odlucio da popravim utisak. Uspravio sam se, pozdravio Jana i nagovestio da ocekujem objasnjenje celog ovog dogadjaja. Jan je bio jako prijatan i samouveren, ostali gosti su ga gledali s velikim postovanjem, a kako i ne bi, delovao je tako superiorno. Sve vreme dok je uvodio temu, posmatrao sam ga i shvatio da se bas ovako kako se ja sada osecam dok gledam u Jana, osecaju i drugi dok gledaju u mene. Prepoznao sam njihov pogled u svom pogledu koji se odazirao na zlatnom brosu koji je nosila Irena. Nakon sto je zavrsio s pricom u kojoj je objasnjavao, cini mi se samo meni, kako svaki covek na ovoj planeti ima razlog zbog kojeg zivi, kako sam veceras u prilici da zauzmem mesto koje mi rodjenjem pripada, medju ljudima koji su moja nova porodica, i kako sam ja izuzetan, Jan me je upitao da li sam se otreznio dovoljno da mogu da prihvatim stvari onakvim kakve jesu. Rekoh da sam se otreznio i da ga nisam bas dobro razumeo, o kakvoj porodici govori, i kakvo meni mesto medju njima pripada. Irena me je uhvatila za ruku i rekla da se smirim, da ce sve biti u redu. Jan je shvatio da sam poprilicno u boljem stanju nego kad sam stigao i nastavio pricu. Objasnio mi je da odlazak u biblioteku s Irenom nije bio slucajan, vec planirana akcija ciji je on idejni tvorac. Takodje i tekst koji sam pronasao nalazio se u knjizi zato sto ga je Irena tamo postavila dan ranije, ne bih li ja dosao u susret sa istinom o sebi. Nije mi bilo jasno o kakvoj se istini radi, da budem iskren bojao sam se da naslutim a cela prica sa postavljanjem papira i odvlacenjem u biblioteku me je samo jos vise iznervirala. Po prvi put nisam imao kontrolu nad situacijom ni jednog trenutka, bio sam potpuno inferioran. Jako uznemiravajuce. Razgovor je tekao do duboko u noc. Objasnjeno mi je da sam ja vampir. Rodjen s potencijalom da budem besmrtnik, inteligentniji od svakog smrtnika, jaci od desetorice muskaraca ali da bih aktivirao svoj potencijal u potpunosti, morao sam da prodjem kroz odredjen ritual. Onda bi se aktivirao gen koji bi mi dao besmrtnost i snagu. Vremenom bih sticao vestine poput letenja, kretanja nadljudskim brzinama, citanja misli i slicno. Objasnili su mi da mi koji se radjamo kao takvi imamo prednosti u odnosu na inficirane koji ne mogu da podnesu to sto naprasno dobijaju sve „darove“ da ih tako nazovemo, pa umiru ili napadaju ljude bez ikakve potrebe poput divljih zivotinja. Takodje, oni koji prezive, oboljevaju od porfirije. Porfirija je bolest krvi ciji simptomi su alergija na svetlost sa smrtnim ishodom, alergija na beli luk, bleda put i opet potreba za konzumacijom ljudske krvi ne bi li se nadoknadio nedostatak krvi u organizmu. Rodjeni vampiri vladaju evropom vekovima iz senke, inficirani su nastali kasnije, kada je Papa Grgur I osetio da cemo uskoro mi biti ti koji ce imati potpunu dominaciju nad desavanjima oformio je odred Istrebitelja, ljudi posebno obucenih da nas uniste. Kada dodju u sukob s nama posledica je smrt ili transformacija u ono sto su obuceni da ubiju. Nasa misija je da ucinimo svet boljim mestom. Ljudi su nerazumni i ne umeju da vladaju svetskim tokovima. To dokazuju svi ratovi do sada. A dokazace i ovaj koji ce tek poceti uskoro. Najstrasniji rat od svih. Zato si nam potreban ti kao i svi nama slicni. Zato se moramo drzati zajedno, cuvati, pratiti nove, ne bi li opstali i ojacali, ne bi li ostvarili razlog naseg postojanja. Odjednom je sve imalo smisla. Dobio sam odgovor zasto sam bio napredniji od drugih, saznao sam koji je razlog mog postojanja. Kasnije sam saznao da je i irena saznala istinu o sebi pre par godina i da je njen zadatak na pocetku bio da bude uz mene dok ne dodje vreme a da pritom ostane neprimetna. Na kraju su rekli da je ovim zavrsena prica u orleanu i da uskoro, cim ja prigrlim svoju sudbinu, odlazimo u svajcarsku gde nastavljamo prikupljanje snaga. Nisam bio spreman da napustim sve tek tako. Ma koliko mi sve delovalo primamljivo, moja porodica je bila u orleanu, nisam mogao tek tako da ih napustim. Jan je rekao da razume i da ce mi u tom slucaju dati jos malo vremena da razmislim o svemu. Ocekivao sam da ce biti razocaran, da ce pokusati da me ubedi da odmah pristanem. Nisam znao kako je biti besmrtan pretpostavio sam da njima vreme bas i ne predstavlja neki problem, tako da sam ocekivao da cu imati dosta vremena da razmislim o Janovoj ponudi.

Dani su poceli da mi prolaze sporo, nisam mogao da skrenem misli s jana, irene i drustva iz apartmana. Mogu slobodno da kazem da sam s nestrpljenjem ocekivao da mi se jave, mada nisam znao sta da odgovorim. Nudila mi se fantasticna mogucnost, ali, s druge strane bio sam jako vezan za porodicu, nisam mogao da pomislim da vecnost provedem bez njih. Te veceri sam legao, i kao po obicaju, gledao u plafon i razmisljao, kada sam cuo glasove u prizemlju. Bilo je kasno, nismo primali posete u to doba, pribojavao sam se da se nesto lose desava. Ustao sam i izasao iz sobe. Krenuo sam ka stepenicama, bojazljivo gledajuci na dole. Kada mi je pogled dopreo do dnevne sobe video sam svoje roditelje vezane na podu a po kuci su vrsljali neki lopovi. Bili su nekako nervozni, kao da su imali tremu. Trazili su od mojih roditelja da im kazu gde nam stoji novac i druge vrednosti. Nisam mogao da izdrzim, sisao sam dole i skocio na jednog od njih. Kada sam ga oborio na zemlju shvatio sam da nemam ideju sta sledece treba da uradim. Samo sam stajao preko njegovih ledja. Za to vreme jedan od preostalih, nisam siguran koliko ih je bilo, izvukao je noz i zario ga u moje roditelje, prvo u oca pa u majku. Ustao sam, krenuo ka ubici i, ni sam ne znam kako, oteo mu noz i prerezao mu grkljan. Onda su ostali krenuli ka meni, svi su imali oruzije. Ne bih sada pricao ovu pricu da na vrata, poput furije nije uleteo jan i za tren oka likvidirao sve zlikovce jednog po jednog, lomeci im vratove kao da su od trske. Prisao mi je, uzeo noz iz ruke i zagrlio. Nisam mogao da prestanem da placem cele noci. U jednom trenu moj zivot je bio potpuno drugaciji. Zapravo, vise nije bio moj. Postao sam ubica i izgubio roditelje. Ujutru sam otisao u policiju i prijavio slucaj. Na sudjenju se ispostavilo nisam ubio provalnike u samoodbrani i osudjen sam na 20 godina zatvora. Naravno jana nisam pominjao. Rekao sam da sam ih sam savladao jednog po jednog.

Pre nego sam shvatio sta mi se desava bio sam na putu za zatvor. Put je vodio preko jedne siroke poljane, nije bio ni asfaltiran. To i ne bi bilo toliko bitno da tog dana nije lila kisa kakva do tada nikad nije padala. Blato je gutalo tockove kola i u jednom trenutku smo prestali da se krecemo. Strazari su izasli ne bi li nas izvukli iz blata, a ja sam tada poceo da shvatam da je ovaj tmurni kisni dan prvi dan moje dugogodisnje robije. Poceo sam da razmisljam o svemu sto cu propustiti za to vreme. Sledeci put kada budem bio slobodan, bicu sredovecni covek. Za samo par dana, idilicna java pretvorila se u najgoru nocnu moru. Nije mi bilo spasa. Moje razmisljanje prekinuo je jak udarac u lim zatvorskog auta u kojem sam se nalazio. Zatim se cuo vrisak i nekakva kratka pometnja a potom je sve utihnulo. Cula se samo kisa kako sipa po blatnjavom tlu. Vrata moje pokretne celije su se otvorila a iza njih nalazio se jan. Rekao mi je da se nije slozio sa presudom i da sam slobodan. Nasmejao se i pruzio ruku da izadjem. Nisam mogao da verujem sta se desava. Rekao sam mu da je lud sto tako rizikuje a on me kroz smeh upitao, sta bi mu uradili, ubili ili uhapsili. Poveo me je sa sobom u obliznju kolibu gde sam se osusio i malo odmorio. I on je kao i ja shvatio da je moj zivot postao mali pakao i upitao me imam li plan za sledeci korak. Podigao sam glavu, pogledao ga u oci i rekao da imam. Postacu vampir.