Valhala! Predaja...

Day 3,431, 08:11 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Sedim u polumraku duge kuce. Oko mene guzva i buka. Ljudi se vesele, smeju, igraju, ispijaju iz svojih vrceva. Posmatram ih, ali vidim kroz njih. Vidim oca, krv i smrt. Vidim sekiru koja para vazduh i cujem zvuk pucanja kostiju pod njom. Vidim sebe, izgubljenog u tami beznadja.

Preda mnom je kup pun medovace. Nikada je nisam voleo; nisam voleo ono sto je radila ljudima, pretvarajuci ih u bezumne zivotinje. Ali mi se veceras cini da mi je ona jedino bekstvo iz svega ovoga. Podizem kup, i ispijam iz gutljaja.

Sedim za jarlovim stolom, pri njegovom kraju. U citavoj toj guzvi pojavise se neka deca. Gledaju me i podsmevaju se, sapucu nesto medju sobom i pokazuju na mene. Prizor dostojan suza. Ratnik, sada slomljene volje, umazan krvlju i prasinom, znojne kose i brade, izvrgnut ruglu i ocaju. Da li ovako jarl iskazuje postovanje onima koji su se casno borili? Da, postovanje porazenom. Nema lanaca, ali sam zarobljen.

Galama se stisava. Vidim starog jarla gde stoji, podignutog vrca, i nazdravlja velikoj pobedi. Ljudi klicu i otpozdravljaju. Onda se okrece meni, izvikuje moje ime i kaze kako odavno nije video borca sa takvim srcem i hrabroscu. A moje srce odjednom poskoci. Jarl mi pokazuje da ustanem. Iznenadjen, nesigurno se pridizem. Medovaca polako cini svoje. Svi pogledi su uprti u mene. Ona deca su i dalje tu, ali se vise ne smeju. Sada me gledaju sa divljenjem.

Harald kaze kako su nas danasnje smrti zblizile, i kako mi vise nismo neprijatelji, vec braca po oruzju i krvi. Ratnici u prostoriji pocinju da udaraju drvenim vrcevima o stolove, u znak odobravanja. Zatim mi, jedan po jedan, nazdravljaju. Pogresio sam. Vise se ne osecam porazenim, osecam samo par suza na obrazima.

Jarl poziva jednu od svojih sluskinja i nesto joj sapuce, Ona se kikoce i krece ka meni. Dok mi je prilazila, video sam da je mojih godina, i da je vrlo lepa. Prolazi pored mene i pokazuje mi da je pratim. Teturavim korakom sam posao ka izlazu, dok se veselje u kuci nastavljalo.

Svez vazduh sece mi pluca, a lavez pasa upotpunjuje ovu nemirnu noc. Sluskinja me polako vodi ka obliznjoj baraci, dok pokoja munja rasteruje mrak. Ulazimo u baraku. i treba mi par trenutaka da se priviknem na priguseno svetlo. Na sred prostorije se nalazi drveno korito, puno vode.

"Skini se", rece sluskinja. "Kako se zoves?", upitao sam. Samo se nasmejala. Prisla je da mi pomogne sa svlacenjem, jer je primetila da imam poteskoce. Komad po komad prljave odece je padao na pod, dok je uzbudjenje raslo. Nisam vise mogao da progovorim.

Primila me je za ruku i odvela do korita. Usao sam, osecajuci dodir vode, i ne skidajuci pogled sa nje. Zatim je, potpuno neocekivano, svukla svoju platnenu haljinu i stajala naga, obasjana svetloscu lojanica. Nestvaran prizor. Kosa joj je padala do bujnih grudi, ruke su dodirivale prelepe kukove, a ona nije zurila, dok me je gledala ocaranog. Usla je u vodu i sela naspram mene. Jos nekoliko trenutaka me je drzala u iscekivanju, bez reci, a onda se privila uz mene i poljubila me. U tom casu uzvisenog zadovoljstva, bio sam dovoljno pribran da shvatim da je jedino sto je potrebno da se zaborave sve muke ovog sveta, bio poljubac zene. "Odine, hvala ti sto si je poslao u moj zivot", izgovorio sam u sebi. Predao sam joj se, zeleci da jutro nikada ne svane.


-Valhala! Zaborav...- V

-Asgard- IV

-Valhala! U rukama bogova...- III

-Valhala! Han Till Ragnaroks!- II

-Valhala!- I