Trake...

Day 1,284, 11:05 • Published in Serbia Serbia • by Lunatic2903

Nisam siguran koliko je vas znalo da se deca u većini slučajeva potpuno formiraju kao ličnosti do svoje 4 godine?

Stvari poput straha od mraka ili zatvorenog prostora, odbojnosti prema kuvanom kupusu i boraniji, rezervisanosti u komunikaciji sa strancima, ambicioznosti, radnih navika, straha od promene i obožavanja šablona i ustaljenih principa stiču se sa manje od 4 godine. Ako ste tad zamrzeli dinju, ananas ili boraniju to je samo zbog toga što ste u tom uzrastu iz nečijih reakcija prosudili da su te stvari ružne. Suštinski, dete bi pojelo sopstvenu ušnu smolu da mu je suptilno sugerisano kako je to ukusno. Još crnje, kroz život uopšte ne bi gajilo odbojnost prema gorkom (niti prema ušnoj smoli), da je tada steklo utisak kako je to dobro ili poželjno ponašanje. Ti obrasci ponašanja koji se stiču u ranom detinjstvu zovu se "trake", tako su barem kršteni u literaturi.

Trake su jako moćna stvar koja oblikuje ljudima čitav život. Brojni treninzi za razvoj ličnosti, filozofija i umetnost samo su načini na koje se ljudi bore protiv tih ustaljenih šablona.

Meni su džepovi stalno puni smeća, raznih omota od čokolade, poništenih karata, praznih folija Orbita i sličnog otpada. Kada sam bio mali sećam se kako bi me majka vikala ako bih slučajno bacio otpad na ulicu ili ga u kući ostavio gde mu nije mesto. Onda sam ga stalno vukao sa sobom do kante ili kontejnera, makar morao da ga držim po džepovima ili u rancu. Recimo da je to jedan primer trake.

U WWII, u vreme Ardenske kontre, jedna nemačka SS divizija "borila" se u američkim uniformama i pod američkom opremom kako bi se približila štabu generala Ajzenhauera. Oto Skorceni, nemački oficir koji je vodio akciju i najveći evropski sabotažer i specijalac tog doba, brojno ljudstvo je izgubio zbog minornog propusta. Iako su bili savršeno opremljeni, a engleski jezik i sleng su učili kroz ceo život, uhvaćeni su samo zato što su se vozili u zaplenjenim džipovima u grupama od po četiri čoveka. Američke grupe su imale po tri izviđača. Jednom Nemcu nikako nije moglo biti jasno da se jedno mesto u transportu uzaludno protraći, dok je za Amerikance to bilo uobičajeno. Tako je Nemce razlika u "trakama" koštala svih izgleda za asasinaciju Dvajta Ajzenhauera, kasnijeg predsednika USA.

Eto, nemački narodni auto je skraćen, racionalan i štedljiv (Golf), dok je američki narodni auto ili produženi Ševrolet ili Grand Cherokee. Jedan troši 5 litara, a drugi 20. I ta razlika u shvatanju nije ništa drugo nego traka iz detinjstva. Tek u poslednje vreme su se neke stvari u Evropi izmenile, najviše zbog proboja američkih filmova i generalno kulture.

Pre nekoliko dana potpisali smo primirje sa Hrvatskom, arhineprijateljem Srbije, zemljom koja nam je nanela najviše muka i poraza, jednom nas okupirala i razorila iznutra... Ali, nije li isto shvatanje i sa druge strane? Nismo li isto to i mi u očima Hrvata?

Mir koji smo potpisali je istorijska stvar za ovu igru, koliko god omražen bio. Čitao sam koliko je naše pomirenje burnih reakcija izazvalo. "Zašto se mirimo sa Hrvatskom, pa ona nam je najveći protivnik u igri?!" i slično. Da nam nije protivnik, da li bismo se mirili? Da li se miri sa prijateljem? Da li postoji potreba da se mirimo sa Mađarima? Valjda se i zove mirenje (making peace) zato što se sklapa sa protivnikom?

Vratiću se na kratko na trake... Jedna od najjačih traka je otpornost ka promenama. Inertnost... Šta je tako zadrto protivljenje nečemu novom ako ne nekakav trip koji nam je usađen u detinjstvu? Da ne spominjem mržnju kojom smo mnogi podojeni tokom onog nesrećnog rata. Ja sam, eto, rođen 1990. i odlično se sećam i medijskih i mnogih drugih uticaja tokom svog detinjstva. Ipak, odlika razumnih je da stvari ne prihvataju olako, već da se prema svemu odnose kritično. Pritom ne hvalim sebe i ne krasim se nekakvom vanrednom moći rasuđivanja, jer se nadam da među onima koji ove redove čitaju ima bar 70% razumnih i svesnih. Neki, nažalost, nemaju kapacitet da to ikada postanu.

Zašto smo ovu promenu dočekali "na nož" kad i ne znamo kakvi su efekti? Zašto mislimo da nam je veći prijatelj ili bolji sagovornik bilo koji Srbin od bilo kog Hrvata? Strašna i neizreciva je jeres ovo što ću napisati, ali sam se kroz iskustvo u ovoj igri neretko uverio baš u suprotno.

Ovde sam se registrovao davnog februara 2009-te jer me je privukla socijalna nit ove igre. Home page je bio Tweeter fazon, a članci ništa drugo do blog sistema. Tu sam se pronašao, tu sam prepoznao svoju ulogu u ovom našem vajnom esrpskom društvu. U brojnim trenucima kroz koje sam prošao upravo su me ove novine održale u vezi sa igrom i ljudima, i nisu mi dale da sve batalim.

Od igre koja je nekad postojala nema ni traga. Od socijalnog aspekta nema ni traga. Od mozganja ni traga. Sve je postalo stihijsko i nasilno. Rekao bih da se pretvorilo u vojnu igru, ali ratovanje podrazumeva strategiju, a admin je tu funkcionalnost uspešno "odčekirao". Dakle, nemam pojma u šta se pretvorilo.

Postalo je jako cenzurisano, usmereno u smeru koji donosi keš. Ako će banovanje igrača doneti keš, onda će igrači biti banovani. Ako će to učiniti uvođenje arapskih država, što da se ne okuša sreća? Ako će to učiniti beskonačni wp, daj narodu! Ostalima daš misije kad zagalame i zamazane oči. Hleba i igara... Ako će nameštanje rezultata bitaka doneti keš, verujem da su se i na to osmelili. Bar je pondere na influence određenih nacionalnosti lako implementirati...

Ja imam jednu traku koja mi ne dozvoljava da se osećam kao podređeno govno iako znam da vredim više. Imam i jednu drugu, koja mi ne dozvoljava da gazim po svom ugledu i da pravim budalu ili ovcu od sebe. Način na koji provodim vreme ovde, celokupno iskustvo iz ove igre i način na koji su igrači u njoj tretirani navode me na pomisao da mi je okačeno zvonce oko vrata. Sa zvoncetom ne želim da se igram, radije bih bio čovek.

Igru sam danas napustio. Jako sam razočaran što je nešto u šta sam bio zaljubljen nasilno umrlo, ali ne i patetičan da se igram sa ostacima. Preživeće eSvet i bez mene. Preživeće i eSrbija, vidim da smo mi, najveći kritičari neograničenog wellnessa i drugih brljotina, postali lojalne mušterije. Koga briga kad pobeđujemo?

Namerno ne želim da se opraštam senzacionalnim naslovom, niti želim da odem bučno. Neću čak ni otići momentalno, kliktaću u miru i tišini još neko vreme. Kad mi padne na pamet, ili kad dođe vreme za letovanje, Lunatic će biti pokopan negde u Liaoningu. Ne želim da se moj učinak razlikuje od bilo čijeg samo zato što sam bio bučan. Aleksandar Makedonski i njegov konjušar izjednačili su se nakon smrti, što bih se ja razlikovao od bilo kog našeg saigrača...

Rastanke sam uvek mrzeo, pa ću samo na brzinu pozdraviti sve dobre ljude sa kojima sam se igrao. Nek vam je srećan ostanak i još srećniji stvarni život. Drago mi je što sam ovde sreo mnogo sjajnih ljudi sa kojima imam puno toga zajedničkog, a sa nekima ću se verovatno i nakon ovog članka gledati kroz dno čaše.

Iste trake su nas ovoliko dugo i zadržale na ovom mestu. Neke druge nas i razdvoje, zar ne? Ipak, za prave sličnosti i prava prijateljstva prelazak iz virtuelnog u pravi svet nikada nije bio smetnja.

Pozdrav i hvala na svim lepim iskustvima,
Lunatic2903

P.S. Pesma nema veze ni sa čim, jednostavno fali ovde kvalitetne muzike.