Tako je lepa…

Day 1,627, 09:30 • Published in Serbia Serbia • by Maki Maroja

Volim da putujem i u jednom periodu svog života koristila sam priliku i obišla mali deo ovog našeg velikog sveta. Velikog iz perspektive malog čoveka. Obišla sam tako i jednu zaista daleku zemlju ali sam donekle pročešljala i komšiluk, kako onaj bliži tako i onaj nešto dalji.

Sticajem srećnih okolnosti i zahvaljujući ljubavi prema detaljima mogla sam da upoređujem, dok sam putovala, i tako jasnije uvidim sličnosti i razlike, zamislim se nad prvim a uživam u ovim drugim. Neverovatno mnogo se može naučiti iz jednog vikend putovanja, uz malo dobrog planiranja i uz ne mnogo uloženog novca. Bogatstvo utisaka i promene koje svaki putnik, ako to želi, može da proživi i doživi čine mi se neprocenjivim. Te promene neprimetno se uvuku u naše životno iskustvo i postanemo drugačiji, hteli mi to ili ne.

Znam, teška su vremena i mnogi od nas nemaju dovoljno ni za svakodnevni život a kamo li za putovanja i opuštene obilaske, ture i izlete. Ali, nisu putovanja samo skupi aranžmani, atraktivne destinacije i popularni lokaliteti. Može to i drugačije...
Kada bi ozbiljno izvagali i razmislili o tome koliko se “koristi” može izvući iz jedne kratke avanture po nepoznatom podneblju, organizovane zato da se izađe iz svoje zemlje i pogleda “preko tarabe” na drugu stranu, možda bi mnogi odvajali po koji dinar sa strane umesto da ga troše na manje potrebne sitnice, kako bi s vremena na vreme prebacili ranac preko ramena i krenuli na putovanje… Skromno i pametno!

Danas, kad bi me pitali šta više volim: polaske ili povratke ne bih, iskreno, mogla da se odlučim! Svaki polazak prati uzbuđenje, osećaj neizvesnosti i laka putna nervoza. Ali, kako su se moja putovanja množila i kako sam upoznavala druge zemlje i kontinente, tako sam vremenom i malo po malo počela sve više i više da volim i… povratke.

Sećam se, posle jednog od najlepših i najuzbudljivijih putovanja od petnaestak dana koje je bilo pravo istraživačko i prepuno pravih avantura, poželela sam da ljudi mogu da vide našu zemlju očima kojima sam je ja tada videla. Moji saputnici nisu mogli da se ne smeškaju na moje oduševljene povike, po prelasku granice, i mom divljenju zemlji u kojoj živimo. Kao da je prvi put vidim! Prolazeći kroz ravnice i ulazeći u Grdeličku klisuru sećam se da sam uzviknula: “Vidite! Tako je lepa!”

Do tog putovanja želela sam da što više upoznam svet, druge zemlje, kulture, narode… Od tog trenutka, postidevši se svojim nepoznavanjem sopstvene zemlje rešila sam da grešku ispravim.

Ovaj sam praznik provela obilazeći jedan njen deo, neki kažu… najlepši. Lično, ne mogu da odlučim da li je ili nije. Osećaj za lepo em što je individualan em je, mislim i vrlo relativan. Da li zato što malo vremena provodim u prirodi, u šumi ili na proplancima ili zato što retko imam priliku da šetam po pustim livadama gde se ne može tek tako naići na drugo ljudsko biće, tek… bilo mi je prelepo! Nisam mogla dovoljno da napojim pogled prelepim vidicima, raznovrsnim, razigranim, predivno uklopljenim bojama i nijansama, da se nadivim skrivenim izvorima i naslušam njihovog tihog i prijatnog žuborenja. Nije mi bilo dovoljno onoliko neprekinutog ptičijeg peva ili tišine. Nikako mi nije uspevalo da se nadišem slatkog vazduha raspirenog laganim povetarcem i oslobođenog bilo kakve težine.

I ponovo, po ko zna koji put, pomislila sam: Da, stvarno je lepa! Tako je lepa…

Dođe mi da je uporedim sa nečim neverovatno raskošnim ali ništa mi dovoljno dostojno ne pada na pamet. Zato, odustajem i skoro pa se radujem što postoje još uvek mesta i mnogo kutaka gde nisam zavirila i gde ću, nadam se, uskoro doći. Sa željom da upoznam i još više zavolim sve lepo, dobro i pozitivno kao i ono suprotno. Jer, ma koliko loše i ružno bilo i ono je sastavni deo te zemlje kojoj se divim.

Potajno već sada uživam, jer ako sve bude kako sam planirala već krajem ovog meseca zaviriću u još jedan njen, za mene, neistraženi deo.

Eto… a daljine zovu i zvaće i dalje. Mogu i da promuknu, što se mene tiče…