Join the new world

...

Stanice sive i terminali hladni.
Do samog dna dovučeni.
Od rođene domovine odbačeni.
U prvim redovima poraženi i gladni.

Iza njih čeka poniženih kolona.
Čitav bataljon za mladost uskraćenih.
Red vožnje u jednom pravcu.
Minhen, Beč, Vankuver i Bolonja.

I tu red ne prestaje.
U njemu svi stoje pognutih glava.
Zamišljeno gledaju u pod.
Ko će sve da im nedostaje?

U rukama drže gomilu papira.
Čiste desetke, doktorate i pasoše.
Sve njih, to naše najbolje.
Tamo negde čeka pranje sudova, guljenje krompira.

A iza njih stoji još jedan red, ne baš mali.
Oni u najboljim godinama.
Oni koji su od otadžbine izdani.
A sve su za nju učinili i sve su joj dali.

Tmurnog lica, misli ih teške muče.
Napuštaju sve što su znali.
Domovina ih je kao maćeha odbacila.
Tuđi jezik će sada da uče.

Za sve njih ovde nije bilo nade ni grama.
Prestanak školovanja, prestanak radnog odnosa.
Sve ovde prestaje sem te kolone.
Kolone našeg stida i našeg srama.

Igor Čobanović