Stoj, stani...

Day 1,078, 14:33 • Published in Serbia Serbia • by heroina

...ne diži spomenik živoj osobi!!! 😃

Ćao, drugari...
Ne bih vas večeras mnogo davila nikakvim svojim glupostima koje mi se motaju po glavi dok vaskrslim plućima udišem ponovo ovaj eŽivot... Samo želim da se zahvalim(a znam da ću ga jednog dana mrzeti zbog toga😃) velikom čoveku i još većem eČoveku, eSrbinu, Danicic Predragu, koji je mesecima sistematski radio na tome da me vrati ovde. I hvala svima čije sam nikove iz igre većinom zaboravila, a koji su mi se javljali na fb-u, krstarici, msn-u, hvala svima koji su podržavali moj odlazak iz eRepa, ali i moj povratak ovde. Hvala svim pripadnicima Elite koje sam viđala ponekad na fb-u sa njihovim lepim avatarima i pričama samo njima znanim, koji su me sećali na najlepši period u igri. Hvala i svima koji me nisu voleli i koji su me ispratili odavde kao najgoreg psihičkog bolesnika, samo zato što sam ih opsovala par puta onako sočno, po srpski; hvala što ste me držali dalje od ovoga i omogućili mi da se sredim i vratim se k'o Mile Kitić. 😃
I ne, ne gazim svoju reč... rekoh da mi se V2 ne sviđa i nisam ga igrala... čujem da su vratili sve skoro kao u V1, ali ja i dalje neću igrati ovo. Iz principa, iz inata, zbog onoga što jesam i što ću biti ovde. Dakle, vraćam se kao novinar i ništa više. Svakako sam imala nameru da pišem o eRepu, na nekom blogu ili forumu ili na kraju krajeva- za svoju dušu, u Wordu, pa da smestim u neki eRep folder uspomena.
Ne znam koliko ću o(p)stati ovde, mnogo toga se izmenilo i ovde i u rl-u i u mojoj glavi. Ne obećavam ništa, ne prognoziram ništa... eŽivotariću dok opet ne eUmrem. 🙂
Videh da sam predložena za nekog kome bi trebao biti podignut eSpomenik i drago mi je da ima ljudi koji me se još sećaju i koji su mi zahvalni. Hvala vam, drugari, vi ste bili ono presudno za moj povratak. Hvala vam i što me pamtite po tome po čemu me pamtite; ja sam spavala svih ovih noći mirne savesti, jer znam da sam to rekla u najboljoj nameri.
I da, patetična sam i dalje, što se da primetiti iz gore napisanog. I biću verovatno i dalje takva, guraću emocije i tamo gde im nije mesto, voleću i mrzeti koga želim i otvoreno pokazivati sve to. Jer sam živo i zdravo ljudsko biće, jer sam shvatila da jedino emocije čine život, sve ostalo dođe i prođe, ali jedino ljubav i mržnja nas drže ili vraćaju negde.
Živeli vi meni još sto godina... I čitali mene još najmanje par meseci. 🙂