Join the new world

nedelja, 10 april 2011 19:13 Napisala Jelena Hajduk

Htela sam samo da odem...Napolje ,na vazduh,na kišu,bosa ako treba, ali bilo mi je potrebno da izađem iz prostorije u kojoj sam bila.

Vazduh mi je bio težak,a suze su jurile takvom brzinom niz moje lice,da sam se pitala odakle ih toliko.Nisu išle onako jedna za drugom,nego više njih odjednom,kao da su se gurale koja će prva da izađe napolje...
Kada neko uspe samo jednom rečenicom da vas sa neba skine na dno,da vam golom šakom izvadi svu utrobu napolje,kada vam sruši sve što ste do tada vredno gradili...Šta preostaje??Ko ume da bude dovoljno jak da ustane,obriše prašinu i zemlju sa sebe,podigne glavu i hrabro nastavi dalje,korak,po korak...?? Zato znam ko nije,ko pada sve dublje,ko plače sve više,kome ruke drhte zajedno sa usnama koje se trude da ne puste ni zvuk...
Kada sam legla u krevet,bila sam tako izmučena,umorna,ali nisam mogla da sklopim oči.San nije dolazio,a ni spokoj,i mir koji sam do tada uvek imala.
Okretala sam se,gledala u plafon kao da su na njemu napisani odgovori koje tražim,svesna da sledeće jutro neće biti kao svako pre njega.
Imala sam celu noć pred sobom.Da razmišljam,i skupljam gram po gram snage da ujutru ustanem,pogledam svoje lice u ogledalu i kažem sebi da ću sve pregurati,i da ću ja na kraju biti ta koja će se smejati.
Ali je nisam skupila.Jutro je bilo mučno,teško,kao da sam nosila neki teret u sebi koji nisam umela da izbacim,i pre nego što sam pogledala unutar sebe,svatih,da je u stomaku rupa.
Prazna,crna rupa,gde je nekada bilo poverenje,nezmerna doza radosti koju sam poklanjala ljudima oko sebe,gde je nekada bila vera u ljubav,u ljude,u bolji svet.

Kada sam to prestala da budem stanovnik srca osobe koja je činila moj svet,moje jutro,moj dan??

A onda je došlo ,samo od sebe...Ja sam emotivna,ali nisam slaba.Ja mogu sve što hoću,ako to dovoljno jako poželim.
Lako je slomiti žensko srce.To može skoro svako... Lako je,malo,lomljivo,krhko.
Ali je skoro nemoguće sklopiti ga.