Join the new world

Pozdrav dragi prijatelji!

Rok za prijave je istekao i čini mi se da je bilo dovoljno vremena za prijavljivanje. Ipak, nisam začuđen što je odziv bio slab. Ljude mrzi da pišu koliko god da su nagrade velike. No, šta je tu je.

Od poslatih radova sam mogao da izdvojim neke koji zaslužuju da se nađu u prva tri i da obradujem dotičnu gospodu sa svotama koje im sleduju.
Naglasiću takođe da je bilo i nekih dobrih pisanija, ali su autori, na žalost, promašili temu, te bi stoga morali biti obazriviji na to šta se traži.



Poštansko sanduče nije zaobišla ni određena količina đubreta u vidu nabacanih reči...nepovezanih rečenica...prosto je vonjalo na mrzovolju.

Zahvaljujem na učešću svima koji su ovo shvatili na pravi način, kao izazov, kao priliku da pokažu šta znaju. Teme jesu bile dečije, ali samo iz razloga što sam i želeo da se setite školskih dana (a i moja učiteljica će biti presrećna sa sastavima : P ).
Zahvaljujem takođe i onima koji su se iscimali da dobijem svoju drugu MM medalju. Nikada nisam učestvovao u MMM akcijama, pa se nadam da sam je valjda zaslužio.

Da se vratim našim dobitnicima...



PRVO MESTO - goart

Kako sam proveo Novu godinu

Stojim sam, sumorno veče me zasipa svojim đakonijama, dok se preda mnom prostire ruralni krajolik. U daljini par sijalica označavaju naseljeno mesto. Uzani seoski put će me odvesti do tog mesta, mesta mog rođenja, tako davnog, a opet tako skorog. Stomak me naglo zabole, a bol zatim nestade. Vraćam se toku razmišljanja. Ah, vreme tako brzo prolazi, neumitno, a da me nije ni primetilo. Oko mene široki pašnjaci i njive, na kojima sam se kao dečak igrao, trčkarao sa drugarima, sa njom. Nema ih više, i da ih sada sretnem, to nisu isti ljudi, pre svega ja nisam isti čovek.
Nakon toliko godina se vraćam, svaki se dan boreći se za ovu prokletu vukojebinu, nadajući se njenom zagrljaju. Evo me sada, pred njom, nema ni zagrljaja, samo pustoš u mom srcu. Koračam, a stojim, noge me nose ka tom mestu, nekad domu, sada samo, samo siromašnoj zabiti. Um stoji sa strane, i posmatra me. Baca mi kletve što sam došao, baca mi kletve što želim da odem. Pokušavam da ga ućutkam. Noge, pak nastavljaju svojim putem, osvrćem se ka staroj napuštenoj kolibici na ivici zaseoka - moje omiljeno mesto iz detinjstva. Ruševina iz prošlog života. Strašna zebnja mi obuzima dušu. Ovo mesto mi je bilo u mislima godinama, a sad kad sam konačno ovde, ne osećam više ništa, a to me plaši. Da li je moguće da je rat ubio i poslednju emociju u meni? Odjednom, vidim neku decu kako dotrčavaju u tu kolibu, poznata su mi, ali to nije moguće, te nastavljam dalje. Bol me opet seva, savijam se, ali opet prolazi. Sada već ulazim u selo. Prolazim pored lokalnog doktora, neki dečak, vadi zub, baš kao i ja pre nepunih 40 godina, uvek cu se sećati tog momenta, beše mi to najstrašnije iskustvo do tada. Nastavih dalje. Noge me vode ispred jedne stare kuće, a jedan prozor mi vuče oci da ga pogledaju. Neka sena me gleda, međutim ne raspoznajem ko je, iako mi se donekle učini poznatom, liči na...nju...na Aleksandru. Ko ovde sve ne lici na ljude oko mene iz doba kad sam bio ovde? To se valjda moj um poigrava sa mnom...Nastavljam, prolazim pored dobro očuvane kuće, to je nekad bila moja kuća, vidim jednu staricu, čoveka koji maše puškom, stalno je glanca, ha, model baš kakav sam dobio od svog oca, sa mojih 15 godina. Htedoh prići, pozdraviti se sa njima, pitati gde su vlasnici, sluteći najgore, međutim noge me ponesoše dalje, koliko god se opirao, imale su svoj naum. Tako stigoh do jednog proplanka punog drvenih krčaga i posuda. Sve su bile izbušene bar jednom. Ovde sam ispalio svoj prvi metak, videh nekog dečaka koji puca u te kutije, dobar strelac, skoro kao ja. Htedoh mu baciti jedan metak, da opali za mene, međutim, noge su već ka sledećem cilju krenule. Evo me na kraju sela. Na zemljanom putu pod svojim nogama vidim otiske guma - vojni kamioni i stopa. Kao flešbek se setih dana regrutacije, kiše, blata i rastanka od svoje porodice i voljenih, rastanka od svog zavičaja, koji nakon duge borbe upravo za njega, ne izgleda, nema ukus kao zavičaj.
Odjednom bol me preseče i sve najednom propadne, ekspoldira. U sekundi se setih ko su ona deca, jedan od njih, onaj plavi, to sam ja. Pera i Stevica su tu takođe. Bol me je sve jače stezao, dok me je um sve vise pritiskao. Ono sam ja vadio zub, to je strah koji sam imao od malena. Glava me steže, dok stomak ceka povoljan trenutak da eksplodira. Ona sena na prozoru, koji mi je tako bila poznata, zapravo beše Aleksandra, moja slatka Alex, ovaj udarac je za mene tezak, stomak me sve jače boli, kolena mi klecaju, dok se u padu prisećam one starice i čoveka sa puškom, kao moje majke i oca, moje prve puške, osećam grmljavinu oko sebe. Vise nije tiho. Udaram o tlo i pogled mi leti na poljanu sa izbušenim drvenim sudovima, to sam opet ja, moj prvi metak. Đavo da ga nosi, gde sam ga se ikad i dokopao, suze kao da mi kreću niz obraz, ali moja duša je odavno suva. Grmljavina je sve jača, čuju se i neki povici, međutim vid mi se zamagljuje dok proživljavam regrutaciju. Svi ožiljci me bole, otvaram oči i pronalazim sebe na ratištu, oko mene lete metkovi, ljudi u uniformama trce naokolo, padaju, lete u vazduh. Povici, eksplozije i grmljavina artiljerije, sve je tu. Pronalazim sebe kako se držim za stomak. U trenutku bol postade neopisiv, te mi se vid opet zamagli. Oh moj Bože, sve ovo je bila iluzija, putovanje kroz moj zivot i detinjstvo. Flešbek života pre vojske.Budim se iz nesvestice. Vidim krv na svojim rukama i uniformi, kraj je blizu, osećam to. Vidim neprijatelja kako mi prilazi, hvata me za ogrtač i podiže. Previse sam trom da stojim te opet padam. On se spusti pored mene, blizu uha mi prisloni nešto hladno, okruglo, te mi šapne: "Srećna Nova godine...brate!"

___________________________________________________________

DRUGO MESTO – Petar_P0para_Crni

Kliknite OVDE da pročitate njegov fantastičan članak na temu Prvi sneg.

___________________________________________________________

TREĆE MESTO – RaMiBane

Kako sam proveo novu godinu

Trenutak, ali vrijedniji od vječnosti!
Bila je noć,kasni decembar, vrijeme nije baš ličilo na praznično,ali nova godina je bila tako blizu, na korak.
Djevojke po hladnoći hodaju sa golim batacima,neke čak i potpuno gole... A momci, posmatraju ono što se ne vidja tokom cijele godine!
Ulazimo u kafiće i diskoteke,( na trgu pjeva Ćira okupilo se oko 30 miljenika njegove muzike ) i svi sjedaju,atmosfera je na nuli,čekamo da se svi okupe, svi se nadaju da će za ovu noć postići nemoguće,zbariti nemoguće.... I u Piramidu ulazi ona, čitav život budi prljavu maštu u meni,ali šta da radim to je jače od mene!
I kada smo se okupili,naručujemo prvo piće, počinju došaptavanja, očiukanja itd. Ništa konkretno, ali temperatura se diže sa nule, vrijeme nemoguće sporo teče,poneko ustaje,počinje ples,i taman kada sam se spremao da ustanem,zove me prijatelj da izadjem sa njim,kaže dolaze neke djevojke...mi izlazimo kad ono meni se čini da se vrtić kreće prema nama, meni pada mrak na oči, ali šta ću neću da izčlevatim druga, i dječije obdanište ulazi sa nama u kafić,svi nas gledaju kao da smo i mi iz obdaništa.... ali sreća pa djeca imaju izlazak do 11, pa su brzo otišli kući.... ja pogleda na sat kad ono 00:02 ,već odavno prošla ponoć, nekako mi je bilo žao što nije bilo ono klasično 10,9... ali nekako sam to prebolio! Popisko još jedno piće i izadjosmo napolje da uhvatimo svježeg vazduha,kad ono,najveći vatromet koji sam ikad vidio, očarao me, e tada sam i ja malo živnuo.. uz ples i igru proslavismo prve sate nove godine, a onda, najbolji dio večeri, na nekih par metara do mene stoji ona djevojka sa početka priče, zvaćemo je anonimna, jer joj ni sam ne znam ime,iako je pratim već par godina, moje društvo utihnulo,a ja tek onda željan igre, pogledi nam se sretoše i ona mi pokretima ruku pokaza da krenem prema njoj, da plešemo,moje srce zatitra brže nego ikad, a duša zaplesa do sad ne vidjeni ples, uhvatih je za struk i uživam jer joj nikada nisam bio bliže,a možda i nikada neću, ples je trajao nekoliko minuta,a meni se činilo da je prošao brzinom svjetlosti, i pomislih to je to, trebao joj je plesač,pa me je zato zvala,ali kad me je pogledaja usne su same krenule prema njoj , i desilo se, poljubili smo se, ni sam ne znam kako niti zašto, toliku toplinu u životu nisam osjetio, i uhvatih je za dupe,ee taj poljubac je tek sad bio potpun, ona se podigla na prste, e to je bio trenutak mog života,zatim smo jedno drugom poželjeli sretnu novu, i ona mi je rekla stihove bajagine pjesme '' Jer ti se ljubiš na tako dobar način,nemaš pojma'' i vratili smo se svako u svoje prvobitno društvo,nakon par trenutaka u lokal ulazi momak od 20-tak godina, prilazi joj oni se pozdravljaju pričaju, i na kraju se ljube, e tada mi je srce bilo slomljeno,znao sam da je negdje morala biti kvaka, kada je prilazio njenim prijateljima, shvatio sam da mi više nije mjesto ovjde, i u samo par trenutaka sam napustio prostor, kada sam izašao sa prijateljem sam otišao što dalje od lokala, iako sam planirao još ostati zovnuo sam taxi i otišao kući... Starci i brat spavaju,a ja pogledao neki film, i legao u krevet, i onda počeh razmišljati, i onda sam shvatio da iako nije moja, ipak mi je ovo bio najbolji dan u životu,jer sam je imao na tren,i onaj trenitak kada su nam se susreli pogledi,ili kada smo se ljubili, pa to mi je dovoljno da mogu leći i sam sebi reći, DA bila je moja, i sada znam da je ona prava, od tog dana je nisam vidio, i proćiće još vremena dok je ne sretnem ponovo,i u čitavoj euforiji,ponovo nisam saznao njeno ime, ova dva dana sam utrošio na njeno traženje,ali uzalud, nisam je mogao naći, valjda je to volja bolžija, i kada god liježem u krevet zamislim nju, i sjetih se onih divnih momenata, i znam da ZA TO SE ŽIVI!

___________________________________________________________

To je to narode. Ovo je moj izbor. Verujem da će biti onih i koji odobravaju i koji osuđuju moju odluku, ali rekao bi samo: Goldi su moji, pa mi se može ; )