Join the new world

30. juli 2017. godine 09:15h
Godinu dana kasnije...

Rat je završio. Mnogi se nisu vratili, vozovi su dolazili polu prazni. Devojke su šetale ulicama pognutih glava, mnoge njihove ljubavi nikada se nisu vratile. Rat je ostavio mnogo traga u Bajmoku. Novca nije bilo, hrane je takodje bilo malo. Kiša je padala, iako je bio jul mesec. Jedan momak je sa rukama u džepovima koračao ulicom. Šutao je neki kamenčić, koji je nakon jednog udarca, završio u lokvi vode. Momak je zastao, pogledao je u lokvu i pomirivši se da je kamen izgubljen zauvek, produžio je dalje. Napokon je došao do svog cilja. To je bilo centralno Bajmočko groblje. Izvadio je iz džepa cvet. To je bila bela ruža. Kako je držao ružu u jakni, malo se savila i otpalo joj je nekoliko listova. Momak je zastao, pogledao je u ružu, okrenuo je nekoliko puta i onda polako nastavio da hoda. Prolazio je pored mnogo grobova. Svaka osoba koja je umrla imala je neku svoju životnu priču. Nečije su bile zanimljivije, nečije manje. Ali, svako od njih je na kraju završio tamo. Svi su se na kraju skupili na jednom mestu i tu će ostati zauvek. A, njihove priče će prepričavati njihova deca. Život je prolazan. Raduješ se, plačeš, padaš, dižeš se, ali na kraju sve te muke iz detinjstva, sve te muke iz starosti samo jednom nestanu. I kao neka prašina, vetar nas odnese. Tragovi sećanja su jedino što od nas ostaje i ono što govori da smo ipak nekad hodali nekim ulicama, da smo ipak nekad uveseljavali ljude, da smo nekad bili na ovom svetu.
Momak se približio svome odredištu. Na spomen ploči je pisalo ime Hamster. Uzeo je ružu i položio je na grob. Prešao je rukom preko ploče. Počela su da mu naviru sećanja od vremena kad je bio mali, kad je stajao izmedju svojih roditelja koji su ga čvrsto držali zagrljenog. Suza mu je potekla niz obraze, ali je kiša to brzo sprala. Sa ledja je osetio nečiju ruku.
-Andreja, očekivala sam da si tu. Trebao bi otići kod svoje majke, potreban si joj- reče jedan ženski glas.
-Poći ću za minut tetka Serviana- reče Andreja i okrene se opet prema očevom grobu.

30. juli 2017. godine 10:15h
Bajmočka pruga

Jedan automobil je išao u pravcu pruge. Ali, na rampi ih je jedan starac zaustavio.
-Deco, ja vam preporučujem da ne idete u taj kraj- rekao je starac.
-Zbog čega?- upitao je jedan iz automobila.
-Vi izgleda niste odavde- reče starac.
-Ne, nismo, o čemu se radi?- upitala je devojka koja je bila u autu.
-Ovaj kraj, koji se zove Rata, drže mafijaši. A, glavni je jedan čovek kojeg svi zovu Zmaj. Taj kraj je pun njegovih ljudi i već je počela da kruži priča da taj koji predje prugu nikad se živ neće vratiti- reče starac vrlo tiho i sa dozom dramatičnosti.
-Molim vas, kakve su ovo gluposti? Vi matorci stalno imate neke priče, na osnovu kojih čovek može da napravi horor film. Idemo brate, pali taj auto- reče momak koji je bio na mestu suvozača.
-Ali, zar ne misliš da treba ipak da ga poslušamo?- upitala je devojka.
-Ma daj, zar veruješ ovim pričama?! Vozi brate!- reče suvozač i podjoše.
-Neka vam je Bog u pomoći deco- reče starac i nastavi sa svojim uobičajenim poslom.

30. juli 2017. godine 1😇0h
Ravenova kuća

Radna soba, kuća ista kao što je i pre bila. Slike Zmajevih predaka su i dalje bile na zidu. Jedina razlika u poslednjih godinu dana je ta, što za stolom više nije sedeo Raven. Jedna druga osoba sa bradom na licu, sedela je za nekada Ravenovim stolom. U ruci je držao štap sa zmajevom glavom na njemu. Sedeo je tako i gledao u jednu tačku. Onda se ustao, prošetao malo po sobi i opet seo. Prošlo je sat vremena i onda je napokon pošao ka vratima. Prošao je kroz hodnik u kojem su stajale slike i ušao je u jednu sobu. U toj sobi je ležala ženska osoba priključena na aparate. Čuli su se otkucaji njenog srca na aparatu. Ležala je nepomično. Osoba sa štapom u ruci je prišla krevetu. Gledao je u njeno lice.
-Dokle Pegice?- promrljao je u sebi, spustio je glavu i pošao napolje.
U njegovom pravcu je išla jedna osoba.
-Darko? Opet sam zaboravio tvoje prezime. Podseti me- reče osoba sa štapom.
-Darko206, gospodine Arcibald- reče Darko gledavši Arcibalda čudno.
-Ah, da, da, uvek zaboravim tvoje prezime. I molim te, zovi me samo Arcibald. Ja sam čak mladji od tebe- reče Arcibald i potapše ga po ramenu.
-Ali, rekli Ste mi juče da Vas oslovljavam sa gospodine- reče Darko zbunjeno.
-E, pa juče sam rekao jedno, danas sam rekao drugo! I nemoj da se raspravljaš sa mnom!- proderao se Arcibald.
Darko je bio potpuno zbunjen Arcibaldovom reakcijom.
-Pripazi na Pegicu- reče Arcibald i podje napolje.
Darko je otišao u sobu u kojoj je ležala Pegica.
Izašavši napolje, video je Hostiliana kako vežba pucanje. Stao je iza njega i posmatrao ga. Nakon nekoliko trenutaka...
-Moraćeš bolje da se potrudiš brate- reče Arcibald hladnokrvno.
Hostilian čuvši ga, okrenuo se i pošao šakom prema Arcibaldu, ali se ovaj izmakao i svalio ga na zemlju. Usta mu je zabio u travu.
-Moraš još više da me mrziš, moraš da iskljuciš svoje emocije. Ali, dobro je naš otac govorio, ti si greška ove porodice, čak mi je drago što te nisam ubio. Bilo bi veoma tužno ubiti slabića kao što si ti- reče Arcibald i pusti ga.
Hostilian je ustao, otresao je travu sa sebe i pošao u kuću. Arcibald je gledao još malo u njegovom pravcu i onda se okrenuo. Ludak mu je prilazio.
-Šefe, imam nove vesti. Hamsterov sin je došao iz rata, živ je- reče Ludak.
-Dakle, moj najbolji prijatelj je ipak živ. Radujem se našem ponovnom susretu Andreja- reče Arcibald i namesti rukama svoje prepoznatljivo belo odelo.

30. juli 2017. godine 1😇0h
Policijska stanica u Bajmoku

Jedna osoba je sedela za radnim stolom. Okrenula se iza sebe i pogledala u Hamsterovu sliku.
-E, druže moj, da si još živ, ti bi znao kako ovo da rešimo- pomislila je osoba u sebi i vratila se za sto.
Na stolu su stajali izveštaji o zločinima koji su se dešavali na Rati. Gledao je bespomoćno u te papire. Nakon nekoliko momenata, zgužvao ih je i bacio.
-Kada će napokon ova država moći da nam pomogne da uništimo tu bandu na Rati?! Prokleti Raven, donekle mu je plan i uspeo iako je sada mrtav. Proklet bio!- proderao se čovek za stolom.
-Ivane, ovaj šefe, Hamsterov sin Andreja je ovde. Želi da Vas vidi, kaže da morate hitno da razgovarate- reče jedan od policajaca.
-Zanimljivo- promrlja Ivan u sebi.
-U redu, uvedi ga- reče Ivan i sede nazad na stolicu.
Andreja je ušao mirno, bez pozdrava je seo za stolicu. Odmah je prešao na stvar.
-Želim da znam ko je ubio mog oca- reče Andreja gledavši u Ivana.

Nastaviće se…

U sledećem delu:
Ponovni susret