Join the new world

Nešto me kucka po čelu. Ravnomerno. Dosadno...

Kapi...voda...

Uuuuuhhhhh....

Sve oko mene miriše, isparava. Budi me džungla svojim mirisom, svojom bukom, svojim kapima što ih je sačuvala posle sinoćne kiše. Sad se slivaju kroz moj vez lišća i grana, skaču po mom umornom čelu, teškim kapcima, crvenim obrazima. Pa dobro, bar sam skupio malo pijaće vode. Verovatno se isplatio moj trud od sinoć, kad sam improvizovao sa nekim listovima banane i kojekakvim čantricama koje sam nespretno izdubio nožem. Ne ustaje mi se. Ostao bi ovde gde jesam, pod svojom krošnjom, sa svojim sledovanjem kišnice. Pratio bi sunce kroz otvore zaklona, kroz pukotine drveća. Smejao bi mu se...uživao bi...

Ne vredi. Moram ustati. Moram da nastavim dalje. Ovo je samo usputna stanica. Treba nešto jesti. Treba skupiti snage. Mrzovolja je strašna boljka, ali izgleda da je nagon za preživljavanjem jači.

Pojeo sam ostatke ribe i nešto voća. Veoma pristojan obrok. Čovek je uvek zadovoljniji posle dobrog obroka. Omakao mi se smešak.

Pokušavam da se orjentišem, da isplaniram kuda dalje. Teško je to. Nemam poznatih orjentira, niti mogu da pretpostavim kuda bi mi bilo bolje da se uputim. Znam jedino da sam sam i da ne znam kuda idem. Nisam siguran ni u svoje ime, ni kako sam došao ovde gde jesam. Uvek mi se malo zavrti kada pomislim na sve ovo. Trudim se da se uzdam u svoju intuiciju. Dubok uzdah, idem ka proplanku koji sam spazio. Nadam se da ću ugledati nešto korisno, da će se konačno ukazati neke opcije. Ne znam koliko sam dugo ovde...počinjem da ludim.

Pogled puca sa proplanka. Ošinu me topli vetar. Vidi se samo pustara. Ispucala zemlja, pesak, ništavilo. Iza mene je džungla koja mi je pružala utočište ko zna koliko dugo, ispred mene surova slika napuštene zemlje, napaćene kao moje srce. Svako normalan bi se vratio zelenilu, izobilju voća i šumskih životinja, vodi, dosadnim komarcima i mravima. Izgleda da ja nisam jedan od normalnih. Želeo sam da odem u nepoznato, da pratim svoj osećaj u stomaku, da rizikujem.

Tumaram danima po pustari. Racionalno trošim svoje rezerve vode i hrane. Gubim nadu.

Džungla je odavno iza mene. Ne znam ni da li bi mogao i da je ponovo nađem. No, to sad nije ni bitno. Tu sam gde sam. Pešačim dalje. Bezvoljno.
Ugledah nešto novo malo dalje. Kao kakav procep. Oh kakvo osveženje posle dosadnog mora peska i suve zemlje koja se u daljini spaja sa nebom. Razvukoše se usta u osmeh posle dužeg vremena.

Prišao sam bliže. Kako prilazim, tako mi se čini kao da iza provalije, koja je sada izvesna, postoje tragovi civilizacije. Konačno.
Evo me na ivici provalije. Uh, baš je duboka. Ne vidi se dno. Bacih kamen, koji je progutala magla. Nikakav zvuk. Oblio me hladan znoj. Osmatram širinu provalije. Ne deluje mnogo daleko ta druga strana. Lomim se. Šta da radim?

Da li da pokušam da preskočim?
Da li da nađem drugi put do tamo?

Provaliji se ne vidi kraj ni levo ni desno. Ko zna gde je prelaz, ako uopšte postoji.

Dakle, mogu da rizikujem i da probam da preskočim i možda poginem, ili da idem na sigurno i tražim drugi put. Da li je prečica vredna glave? Da li obilaznica vodi u iscrpljivanje i laganu i bolnu smrt?

Ako preskočim biću nadomak spasenja, a opet ne znam da li imam dovoljno snage za skok. Iscrpljen sam. Želim da se sve završi. U rancu imam još malo vode i hrane. Preživeo bi još neko vreme, ali ipak ne mogu dalje. Rešio sam da presečem muke. Biram da verujem u sebe, u šansu koja mi je data.

Zalećem se....