Proizvod prejedanja sarmicama ili Zakasneli oproštajni! :)

Day 1,864, 11:02 • Published in Serbia Serbia • by Maki Maroja

Eto, oduvek sam maštala kako ću jednog dana, kad rešim da zaista odem odavLe napisati taj čuveni "oproštajni članak". Čitajući tuđa opraštanja, ponekad sam razmišljala šta bih ja napisala, kome bih se posebno obratila i da li bih odolela porivu da budem patetično melanholična ili bih to odratila dostojanstveno i suzdržano?

Otišla sam tiho, čini mi se bez velike pompe (ograđujem se, lični utisak), podelivši ono što su mi donirali mnogi odlazeći (bio je to jedan od "onih" talasa) i pozdravivši se samo sa najbližima koje sam tešila prigodnim rečima: Tako je bolje! Možete vi i bez mene! Ma, nećete ni primetiti da me nema!... i tome slično. (a jel sam nešto slagala?)

Priznajem, nije mi bilo uopšte teško da odem! Smučilo mi se bilo već odavno, nego sam čekala da dotera "cara do duvara". Takav sam karakter. Mrzim da prelamam, sečem i sekiričam i često se uporno trudim da spasim nešto za šta i sama znam da nije materijal za spašavanje. Ne trebaju mi saveti kako da se izborim sa ovom svojom manom, postoje čike koje od toga žive. Nemojte da ste sebicni!

I sve je u redu. Ne vuče me da se vratim u igru, u kontaktu sam sa onima koji su mi dragi i koji hoće da budemo u kontaktu, kad neko u razgovoru pomene igrice ja se osmehnem i preplave me samo lepe uspomene.
Ne mož biti bolje! Fejzbučim po malo, kontrolisano i u talasima, nemam narkomanske krize, ne sanjam noću bitke u kojima se prelama rezultat ili završnice neizvesnih izbora za predsednika...
Viđam se često sa starim prijateljima na neobaveznoj kafi, ne gnjavim ih sa temama iz igre, čitam, gledam filmove, nešto piskaram, vežbam jogu, slušam dobru muziku, po malo se i zaljubljujem (doduše nesrećno, al šta sad... taka mi karma) i uopšteno gledano živim normalnim životom.

Dakle, sve je ok. Al eto... majku mu njegovu... kopka me taj oproštajni. Čini mi se kao da mi se vuče neki rep, nešto što je trebalo da obavim a nisam, neko obećanje koje sam sebi dala pa zaje... (jel se sad banuje za ovakve reči?)

Mislim se: A šta ima veze kad ćeš da ga napišeš? Možda to niko do sada nije uradio, a ti tako voliš da budeš originalna! Sad, sa ove vremenske distance minimalne su šanse da u tekstu postaneš onako ženski njanjava i upadneš u zamku mlake patetike.
I tako, bez daljeg odlaganja, samo za vas "malo društvo u ćošku" i lokalne notorce što pijano klanjaju za kockastim astalima... predstavljam vam moj i samo moj:

OPROŠTAJNI ČLANAK

Dragi moji,

Definitivno sam rešila da odem! Znam, pretila sam više puta i sad verovatno mislite "evo je ova, odlazeća, opet ima napad". Al verujte mi, ovog puta nije onaj slučaj "eno ga vuk". Sad je izistinski!

Ako je za oproštajne članke vezano nepisano pravilo da se bude iskren i otvoren onda ću da kažem: Odoh, jer su otišli oni zbog kojih sam ostajala.
Možda mi je, po vašem mišljenju, bio bezvezan razlog za ostajanje ovde al, ako ćemo pravo, nisam ja ni ostajala zato što sam imala igračku ambiciju da budem "ovo ili ono" nego zato što mi je trebalo da pobegnem od "stvarnog sveta" i dobro se zabavim i nasmejem. I sve dok sam to nalazila ovde, ja sam ostajala. Kad je "toga" bilo manje, ja sam pretila da ću otići. Onda sam pronalazila nove izvore "toga nečega" i pišmanski i dalje tavorila u ovom serverskom limbu.
A onda sam se ulenjila i više nisam imala volje da dalje tražim. Imam ja taj običaj, ne samo kad je ova igrica u pitanju, nego i inače!

I kao što neki parovi raskidaju tako što jedno od njih kaže: "Nisi ti kriv/kriva, u meni je problem", tako i ja vama iskreno kažem:
Nije do igrice, nije ni do vas - ja sam problem!

Sve što sam imala sam već podelila preko šautova. Kad sam zamišljala veselu verziju ovog članka, maštala sam da napišem ono pentelijsko: Sve što imam ostavljam... sebi! Al, ne mogu! Volim da podelim sa drugima i u stvarnom životu, a ne da neću ovde sa vama ove virtualne (barem meni su takve, nisam im ni cvonjka dala!) Pare me užasavaju generalno! Život ko život, namestio mi da mi posao bude usko vezan za te iste pare, pa mi dođe muka od same pomisli na njih.

Za kraj, nemam ništa posebno da vam poručim. Šta god da vam kažem, kakav god savet da vam uputim... kao da ćete vi da me poslušate. Uostalom, naučno je utvrđeno da čovek jedino uči na sopstvenim greškama! Tako da jedino što mogu da vam poručim, onako ljudski a ne igrački je:
Drž te se!

I evo, ono što ste isčekivali i možda pomislili da će me mimoići - teška patetika:
Hvala za lepe uspomene!

Sve najbolje u životu,
Maki

PS Svraćam ponekad, samo da vidim jel ste živi. Sigurno se neću vraćati.
PS2 UFatila sam nekih 5g za novogdišnje praznike, ko prvi pročita i ostavi komentar - dobija!