Join the new world

I ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ?

По светом Анастасију Синаиту, једном од најстаријих црквених отаца, "Право-славље је истинско поимање Бога и творевине". Православље, тј. права вјера јесте сама истина. По изјави самога Христа ("Ја сам пут и Истина и живот"), Он је оваплоћена Истина. Истину можемо да нађемо и сазнамо у Христовој личности, па према томе можемо се и спасти само у Христу.
Према напријед реченоме, Православље = Истина је поистовијећена са Христом Који је вјечна Истина. С обзиром на чињеницу да је Бог Тројица, Он је извор истине, Његово постојање је такође Истина, тј. суштинско и вјечно Православље, на које су људи животно позвани.
Послије човјековог пада он је себе лишио (дотадање) Божје наклоности, тј. изгу-био је јединство са Богом Који је Истина. Потомци првог Адама у циљу да обнове заједништво са Богом, морају да дођу у заједништво са новим Адамом тј. Христом. Због тога је спасење човјека могуће једино у Христу.
Али, каква је то истина што нам је Христос нуди? И гдје се та истина налази непо-кварена, чиста и непомућена? Одговор се налази у Светом писму у којем је Црква названа "стуб и тврђава истине" (I Тим. 3,15).
Божја је воља што човјек може да дође до Истине, до Христа (Оваплоћеног Право-славља) само у Његовом тијелу које је Црква. Човјеково искупљење, његов повратак у јединство са Богом и његово коначно спасење може да се оствари једино у Цркви. Црква је у свијету за то да би човјек једино у њој могао наћи поново своју праву егзистенци-ју, заједништво са Богом и ослобођење од свијета. Тако човјек налази у цркви смисао живота, своје опредјељење, и штавише стварно заједништво са другим људима и осталом творевином. По светом апостолу Павлу Црква је "тијело Његово, пуноћа Онога који све испуњавау свему" (Еф. 1,23).
Спасење које нам Христос дарује кроз своје страдање и васкрсење наставља се и у Цркви. Зато Блажени Августин каже да је Црква "Христос који се распростире у вје-кове". То значи да је ЦРКВА ХРИСТОС, Који и послије свога васкрсења и вазнесе-ња, наставља да спасава свијет у Духу Све-томе. "То је разлог због којега не можемо одвајати Христа од Цркве. Јер нема Цркве без Христа и нема Христа изван Цркве, од-носно када нема Истине самим тим нема ни спасења. Истина која је изван Цркве, тијела Христовог, слична је златној прашини у блату. То није ништа друго до спорадично свјетлуцање божанског присуства у унутра-шњости палог човјека и његовој неспособ-ности да устане и да се спасе"(1). Христос као савршена Истина = Православље, води нас ка спасењу кроз Његову Цркву. Црква је дакле темељ Истине. Ако неко жели да правилно упозна Христа, у Његовој свеобу-хватности и пуноћи, мора неизоставно при-бјећи Цркви. "Изван цркве, чак и у тзв. "хришћанским" јересима, неспособност на-лажења цијелог Христа искључује спасе-ње"(2). Стога изјава светог Кипријана епи-скопа картагинског да "изван Цркве нема спасења" није никакво претјеривање. Без Цркве не можемо упознати Христа. Исто тако, без Цркве не можемо да разумијемо Светога Духа; без Цркве не можемо да ра-зумијемо Свето писмо, пошто је оно њена лична својина исто као и предање. Али, ис-тина је и то да Црква која постоји овдје и сада има за циљ да објављује Христа у Ње-говој пуноћи. Без тога истински Христос остаје непознат и недоступан, а човјек оста-је изван могућности спасења. То је погодно тло за појаву различитих јереси. Само у Цркви, у Православљу тј. у правој вјери човјек на прави начин сусреће Христа и спа-савасе"(3).
Црква, по једном од светих отаца, јесте скуп православног народа. Црква живећи кроз вјекове живи као Православље. Немо-гуће је мислити о Цркви без Православља. Само у оквиру овога ми разумијемо Цркву као предање, као божански процес и дина-мично кретање Божје у историји. Румунски теолог Димитрије Станилое каже да је "жи-вуће стање, непрестани живот у цркви".
Црква је одувијек сматрала да је њена највећа одговорност и обавеза да сачува, у Духу Светом, апостолску вјеру неискварену и неизопачену. Јер, ако Црква не би остала вјерна истини која је њен живот, она не би могла да остане досљедна себи самој и не би могла задржати свој идентитет. Садржина и суштина Цркве јесте Православље"(4).
Одговорност Цркве да сачува истину кроз предање није нешто апстрактно. Црк-ва води рачуна о сваком свом дјетету које стоји у Истини, у ортодоксији и ортопрак-сису (правилном вјеровању и правилном држању).
"Сваки хришћанин који јесте у Цркви не смије само једноставно да вјерује, већ да вје-рује у једнога Бога; не само да вјерује у вр-ховну и невидљиву снагу, већ у Бога у Тро-јици, који је себе открио у Христу. Исто та-ко, он не смије једноставно да воли, већ да воли свога Бога љубављу према своме бли-жњему. Црква је дакле дужна да сачува ова-кво Православље вјере и живота и да то об-јављује свијету кроз њену мисију и свједоче-ње"(5).
Имајући ово на уму, лако схватамо за-што је Црква одбацила све оне који су поку-шали да фалсификују или који су одбили да приме истине Цркве; све оне који су поку-шали да додају или да одузму нешто од истине која је сам Христос. Црква их је од-бацила као јеретике, не због тога што јој не-достаје љубав према људима, већ на про-тив, због изузетне љубави према њима, да схвате да изван Цркве нема спасења. Црква не може да склапа компромисе или да жрт-вује истину или православну вјеру због тога што би изгубила свој идентитет или сабор-ност. Хришћанин у сваком времену мора да прихвати све што је Христос открио, а што Његово тијело (Црква) предаје. Мора да прихвати цијелу истину, а не само "мини-мум" од тога. Црква је саборна онолико ко-лико и православна само зато што чува пу-ноћу истине у Христу"(6).
Данас, наравно, ми поједностављујемо ствари, постајући равнодушни према исти-ни Цркве. С обзиром да смо у многоме по-стали површни, обраћамо пажњу на споља-шњи облик и прокламујемо да је довољно да прихватимо заједнички само основу вје-ре, а остало није неопходно. Догме и каноне су стварали људи и то се треба оставити по страни "због љубави". "Догме, пак, као правила вјере не разарају јединство Истине. Оне представљају путоказе Православља, Цркве, тако да се Црква као Православље може разликовати од јереси. Зато је Црква као тврђава вјере једна: пуноћа истине у Христу"(7).
За Цркву је, дакле, једна ствар неопход-на: да сачува Истину неискварену, онакву као што је и примила. Због тога циља Црк-ва покреће све своје снаге да се бори против јереси. А та обавеза (чувања неискварено-сти истине) јесте и њено најјаче оружје про-тив непријатеља. Гоњења нису никада нау-дила цркви да оствари јединство и да се одржи у Истини. Напротив, она су јој често и помагала да ојача своју одбрамбену моћ. Међутим, јереси су много пута проузроко-вале њене невоље. Јер јерес, која није ништа друго до бјежање од истине квари лице Цркве и њено постојање: квари истину, а кварењем истина се одваја од Христа. А Христос који није потпун и Који није не-дјељив, Који није цијела оваплоћена Исти-на, није Христос Који спасава. Јеретици не одбацују цијелу истину, не одбацују Хри-ста, не примају га у потпуности, већ само дио Њега. Арије нпр. није одбацио Његово човјечанство, већ божанство. Други су при-хватили Његово божанство, а одбацивали Његово човјечанство. Дакле, ни једни ни други не прихватају Христа цијелог ц недје-љивог.
"Истина Цркве је пуноћа, јединство које мора да остане увијек недјељиво и неодво-јиво. Јерес, међутим, покушава да истину која је у црквеном предању подвргне крите-рију палог човјека. Јер јеретик откривену истину подвргава сопственом просуђивању и критерију. Због тога већина јеретика из сваког доба су рационалисти. Један јеретик (који постаје јеретик када се погорди и када се ослони на своје личне способности) од-ваја себе од животодавне божанске мило-сти и нокушава да се спасе својим личним моћима, помоћу своје "истине' коју је сам створио, а не помоћу Богом дане Истине. јерес неизбјежно води у неку хуманистичку религиозност"(😎.
Тако све борбе светих отаца имале су за циљ очување Истине у цјелини - што је нео-пходна претпоставка за спасење - да би се сачувао сваки човјек у броду Цркве, која је тијело Христово. Ми бисмо рекли да је та борба њихова највећа жртва за Цркву. То је разлог зашто они нису никада пристајали да коегзистирају са јеретицима са једним "минимумом ' вјере и да се задовоље са др-жањем дијела Истине, већ су се борили да је сачувају цијслу и недјељиву, јер се само тако може остати у Православљу = Истини и за-добити спасење. Данашњи метод у коме се разлике не помињу, а заједничке тачке ис-тичу, није био никада прихваћен од Отаца као полазна тачка за геолошке расправе са јеретицима. Напротив, они су конституиса-ли васељенске саборе, гдје се нису борили за "минимум" вјере, не да палазе шта је зајед-ничко међу њима и јеретицима, већ су ради-је наглашавали оно што их дијели, која уче-ња јеретика одводе од Истине и сљедствено томе од јединства у вјери. Иначе, да је Црк-ва била равнодушна у_рчувању вјере и тра-диције, онако како је примила чисту и нео-каљану, тада она не би била Црква Христо-ва, Његово.тијело, већ људска организација или пслтитичка идеологија,-тежећи поли-тичким или хуманистичким -циљевима, а никако ка сродству са Христом, ка Њего-вом страдању на крсту и ка спасењу.