Join the new world

Politika je žena,a zašto to kažem najbolje se vidi na primeru novog ministra(nebitno kojeg),koji je izdao ono najbitnije.
Uživajte u priči:

Najbolji dokaz da jedan narod živi kao kamen u bubregu ili bubreg u loju jest poplava novinskih članaka o mršavljenju. Odjedanput, svi su postali zabrinuti za svoju liniju. Iz jelovnika je najpre izbačen hleb, jer on, navodno, najviše goji. Onaj isti hleb koji je podigao toliko genija, onaj isti komad hleba zbog koga su vođene bitke, podizane bune i revolucije, objavljivani ratovi, pisane rodoljubive pesme.


Pre dvadesetak godina svi su se trudili da ne skapaju od gladi - danas ti isti ljudi namerno gladuju da bi izgubili koji suvišni kilogram. Iz džepova ugojenog dela moga naroda vire specijalne kosmonautske dijete sa pažljivo izračunatim kalorijama i bodovima. Pasulj sa rebrima i slaninom ustupa mesto anemičnom bebi-bifu na žaru, a ona ista proja koja nam je godinama izlazila na nos i na uši, postaje najskuplji i najređi specijalitet, ali više ne liči na sebe već na kolače sa sirom i čvarcima i jede se isključivo iz nostalgičnih razloga. Prolazeći ispod skela na građevinama, mučenici linije vitkosti sa zavišću promatraju Crnotravce kako žvaču vekne tek ispečenog hleba sa slaninom i crnim lukom - „sto osamdeset i dva boda..." mrmljaju sebi u bradu odlazeći na po jedno tvrdo kuvano jaje.



Ista stvar je i sa pićem. Pre nego što bi ujutru otvorili oči, naši preci bi sunuli po jednu šljivovicu u grlo, tek da se pripreme za novi dan. U njihovo vreme nije bilo naučnih studija o štetnosti alkoholnih pića, tako da nisu dobijali nikakve traume. Ljudi su naime umeli da piju kao što Bog zapoveda. umirali su od sekire ili od starosti, a ne od infarkta.



Ljuljajući se na talasima reke Save, koja ume bolje da uspava čoveka od bilo koje dadilje, čuo sam tu skoro divnu priču o ilegalnom pijancu.
Dakle, taj čovek je upoznao svoju buduću ženu uz čašicu konjaka. Nalazili su se u malim romantičnim krčmicama oko Čubure, i njoj se naročito dopadalo to što su ga poznavali svi kelneri i sve prodavačice cveća ukradenog sa groblja. Gospode, kako su mu se samo sjajile oči posle osam čaša! Kako je recitovao stihove i pevao stare gradske pesme!
Zatim su se uzeli i on je poslednji put pio kao što dolikuje na dan svoje svadbe. U početku njegova žena nije ništa govorila, samo je strogo gledala u čaše brojeći ih, a zatim danima ćutala. Počeo je da oseća grižu savesti. Nije pomagalo ni cveće, ni išta drugo. Prestao je da izlazi uveče iz kuće. U bifeima su ga lagano počeli zaboravljati.
Ponekad je prolazio u podne pored Grmeča, Tri grozda, Trandafilovića, Vltave, Boke, Manježa ili Malog Pariza i video svoje stare drugare kako sede pored stolova zatrpanih čašama, flašama i sifonima sa sodom. Znao je da će sada jedan od njih pozvati kelnera i, onako konspirativno, kao da se radi o bogzna čemu, naručiti polovinu jagnjeće glave za meze i salatu sa sirom. Osećao je čudno uzbuđenje pred zamagljenim čašama „semijona" u koje popu Nijagarinih vodopada uleće oštri mlaz ledene sode, ali je u sebi pronalazio dovoljno snage da okrene glavu i prođe ne zaustavljajući se.



Ponekad su njegovoj kući dolazili gosti i, kad bi žena otišla do kuhinje, iskapio bi na brzinu, krišom, po nekoliko čaša, ali i gosti prestaše da dolaze. Sve se više bogatio. Kuća mu se širila, vrt postajao zeleniji i gušći, a on sve nesrećniji. Nije pomagalo ni to što je svojoj ženi donosio novinske isečke o Francuzima kod kojih prosečan čovek pije oko dva litra vina dnevno - ona mu je donosila druge isečke sa podacima da su Francuzi na prvom mestu u svetu po broju obolenja od ciroze jetre. Kupio je automobil i sagradio garažu.

Uveče je odlazio u kuhinju i pio sam za stolom. Uvaženi profesori i doktori nemaju pravo kad kažu da ljudi piju zbog nesreće, neuspeha ili skrivenih homoseksualnih želja; ovaj čovek je pio jer je uživao u piću! Jednostavno, sviđalo mu se vino! To su bili njegovi najlepši časovi - svet je izgledao dobar; grad je spavao a od bdeo. Odlazio je da pokrije decu i ljubio ih usnule. Sećao se starog Kaleta iz Grmeča koji je pred kraj života došao do velikog otkrića da treba piti u sopstvenoj kuhinji. Posle litra rakije, njegovi sinovi bi ulazili u kuhinju sa belim peškirima preko ruke i podizali kuhinjske stolice na sto govoreći: „Hajde, hajde gos'n Kale - fajront je!" a on vadio novčanik i plaćao ne znajući uopšte gde se nalazi.



Ali posle godinu dana žena mu zabrani i to zadovoljstvo. Šta je uradio? Kupio je kolekciju vina i odneo je u garažu. Skinuo etikete i nalepio natpise Antifriz, Benzin, Ulje, Galaks. Uvek je trebalo petljati nešto oko kola i žena je najzad bila zadovoljna što se toliko zadržava u garaži. Da ga ne bi uhvatila, legao bi pod kola i tamo, u toplom polumraku koji je mirisao na benzin i pilotinu, lagano pio svoje vino. Ponekad bi pozvao i suseda automehaničara, pa su ležali zajedno i pijuckali, a ponekad bi i zapevali stare gradske romanse, kao na primer Kad bi ove ruže male, za bol moga srca znale, dok su im noge virile ispod karoserije.
Svi su govorili da mnogo bolje izgleda otkako je prestao da pije, i to je bilo sasvim tačno.
Tako dočeka i penziju. Povodom tog značajnog događaja njegova firma priredi svečani banket na kome mu je uručeno visoko odlikovanje, ne sećam se tačno koga reda. podigli su čaše u njegovo zdravlje, a zatim čekali da im odgovori na zdravicu. Dugački sto u hotelu Jugoslavija presijavao se od lustera i blistavih toaleta. sasvim u dnu sedela je njegova žena u skupocenoj večernjoj haljini i, dok je u potpunoj tišini dizao čašu, njemu se učini da ga je pogledala sa prekorom.
Pred zapanjenim skupom koji je očekivao njegov odgovor, on iznenada leže pod svečano dekorisani sto i u slatkoj tami popi svoje vino.



Nije više mogao da pije uspravno, kao čovek.

Uvek otvorena Birtija,izvolite dodjite,ne zavrsite kao ON.....🙂
#birtija-strikeforce




Vlasnik Birtije i novopečeni ministar 🙂