Pismo 16-godisnje devojcice sa Kosova

Day 1,836, 13:41 • Published in Serbia Cuba • by Petar Latas
Otadzbina:

"Кад падну кише, замирише земља, земља
Балкана. Мирис се брзо шири и улази под
кожу, опипава све мишиће и усађује се у
сваку кост у мом телу. Сваке нођи
останем до свитања, загледана у
даљину, јер крај не видим, свуда је магла
и само тама. Дође јутро, јер оно увек
на крају победи нођ и иза брда се
измигољи први зрак сунца, вешто пролазећи
између облака и даје нови дан и мирисно
јутро. Мирис полако препознајем и онда
спокојно лежем у свој кревет иако нећу
дуго спавати, само 2-3 сата ипак са
осмехом на лицу дочекам и то буђење,
ненаспавана. И онда цео дан преседим
читајући чланке на интернету како је моја
земља продана, да је све лаж и да узалуд
траћимо време јер су нас одавно
отписали. Настаје бес и бол у души, јер
мирис који осећам ја, не осећају
окупатори, живот какав имам немају
окупатори, љубав коју имам опет
немају окупатори. Ни шиптари, ни они ништа
не осећају, само желе ову моју земљу,
зеле да ми одузму мирис Балкана, желе
да одузму мој Ибар, мој Лепосавић,
Зубин Поток, Косовску Митровицу,
Звечан...желе моје Косово, мој живот и
моју љубав! Могу да га отму, узму,
запале, као што су радили мојој браћи и
мојим сестрама јужно од Ибра али никад
неће осетити тај мирис у костима, ту
љубав. Никад неће имати мој живот, нас
живот на Косову.
Питам се, чује ли Србија плач и јаук
гробова? Питам се, када ће већ једном
Србија проговорити? И још једно вас питам,
за кол'ко сте нас продали!?"







Ања Цвјетковић
Гимназија „Милош Савковић“, Аранђеловац
За литерарни конкурс „Косово и Метохија је душа Србије“, 2011.

Јутрос су звонила звона
на цркви апостола Петра и Павла.
Јутрос је умро мој деда,
а изгледало је као да спава.
Из ока му је суза кренула
и откотрљала се у бору покрај ува
као да је хтела деди да шапне
да је остао неко ко ће умети
да се врати и сачува
све оно чега се деда сећао
и што ми је у сузи послао.

У сузи његовој јасно сам видела:
Пространо поље
и деду док коси,
црвени божур
окупан у јутарњој роси
и шкрипав бунар
и сокола у лету,
Вучину на ланцу,
дечурлију на прашњавом путу,
бабу како носи јаја
умотана у скуту.
Видела сам деду
како ломи хлеб
на нашу Крсну Славу
и како му унуци венац ђурђевка
стављају на главу.
Видела сам га да се крсти
и да му дрхти брада
када је погинуо кум Стојан,
а за њим остало пет нејачи тада.

Видела сам стопе
које су остајале у снегу
док на Бадњи дан бадњак носи
и пахуље које су се плеле
у седој, промрзлој коси.
Видела сам деду
како се на пут спрема.
Затвара врата куће,
вековима се није одлазило,
па кључа нема.
У левој руци кандило,
под руком слика свеца,
преко рамена крзнени гуњ,
боле груди, а срце јеца.
Корaча тешко деда.
Са ланца Вучину пушта,
онда по авлији погледом тражи
чиме земље да захвати.
Није тешка, па ће је понети,
зна он да се неће вратити.

У руци му, стегнутој,
донета земља и Косово цело.
Кроз прсте сува земља цури
као да с мојим дедом жури
да се тамо врати
где је он захвати.
Јуче смо деду сахранили.
По њему сам земљу косовску бацила.
Чула сам ветар како хучи.
Плакала нисам, јер сам знала
да се мој деда вратио кући.