Join the new world

Bio jednom jedan DJ - pogodili ste: najbolji DJ koji je ikada miksovao. Još kao početnik se proslavio neslućenim talentom: za njega se govorilo da nema pesme koju nije mogao da izmeni preko granica prepoznatljivosti i da je pri tom učini boljom od originala. Umeo je da spoji nespojivo - pesme iz žanrova koji ne samo da su različiti, već potpuni antipodi jedan drugom - i sve to uvek sa ukusom. Dok bi drugi iz takvih eksperimenata napravili najgore kakofonije - on je stvarao umetnost, šta više - on ju je redefinisao pomerivši granice mašte u toj meri i toliko globalno kako niko nije još od renesansnih majstora.

Imao je nesvakidašnji osećaj za ritam - sam je bio kao osetljiv, fino izbaždaren akustični instrument, i što je najvažnije imao je osećaj za energiju - nikada nije nastupio bez da apsolutno sve prisutne ne indukuje u stanje apsolutnog delirijuma. Jednostavno nije bilo važno ko ga sluša - kakvo je njegovo muzičko obrazovanje, sluh ili muzički ukus - čak nije bilo važno ni da li mrzi tehno (mada se svaki pokušaj etiketiranja njegove umetnosti nekim generičnim žanrom pokazao izlišnim i promašenim) - zagarantovano bi bio oduševljen svakom sekundom tog čistog koncentrisanog genija - te predivne igre reda i haosa, snage i lepote.

Vreme je prolazilo... Ubrzo je dostigao taj nivo da apsolutno nije imao nikakve konkurencije - bio je de fakto najbolji i ništa nije moglo da se desi da to promeni. Prolaznost života; ta strašna a opet neizbežna činjenica života kojoj svi mi nesvesno pokušavamo da ne priznamo postojanje, a koja nas opet uvek, ali uvek sa preciznošću, pouzdanošću i hladnokrvnom upornošću ogladnele zveri - savršene mašine za lovljenje i ubijanje - na kraju ulovi; promolila je svoju ružnu glavu...

Dosada, taj najgori neprijatelj stvaralaštva i čovečanstva u opšte, obuzela ga je lagano kao san, sistematično i postepeno kao zavodnica. Osetio se necenjenim, postao je indifirentan - kako i ne bi kada bi koliko god se trudio ili ne trudio sve što bi dotakao postalo čisto zlato, kada je jednostavno bio toliko dobar, da su volja i trud postali u potpunosti opcioni, kada je izazov, taj nagon koji nas goni da nadmašimo sami sebe, izčezao kao rukom odnešen? Broj fanova je rastao iz dana u dan, ali je aplauz uvek ostajao podjednako predvidiv i prazan. Razmišljao je da sebi oduzme život, ali se bojao isuviše, a godine ispraznog bivstvovanja okićenog lakim ženama i teškim drogama su mu otupele osećaj za život - bilo mu je lepo, a bio je isuviše lenj da bilo šta promeni. Letargija bejaše skoro pa potupuna i apsolutna. I onda se to desilo, onda ga je video.

Bio je to sasvim običan nastup - neka novonastala istočnoevropska banana republika mu je ukazala tu čast da bude prvi umetnik koji će da nastupi kod njih od (skorog) sticanja nezavisnosti. Njima je taj nastup značio sve, njemu ama baš ništa. "Ovaj nastup je" - pomislio je - "čak običniji od ostalih". Do tada improvizacija je već u potpunosti nestala iz njegovih nastupa. Svaki put bi puštao materijal koji bi prethodno pripremio uloživši malo ili nimalo truda koji je njemu bio gnusno generičan a svima ostalima apsolutno brilijantan. Uzeo je jedine dve nacionalne pesme te državice koje je uspeo da nađe (dalje ga je mrzelo da traži, a i pitanje je da li nacija koja je manje godina provela u nezavisnosti nego on baveći se muzikom ima išta više od toga) i počeo da radi. Ubacio je malo veselog klasicizma i dosta pompeznih i grandioznih nemačkih simfonija, usput se poigravši malo sa novim ritmičkim šablonima. Setio se svojih mlađih dana kada se probijao na scenu i kada se aktivno trudio da spoji najapsurdnije pesme uz ritmove koji nisu bili ovozemaljski ne bi li privukao pažnju starijih kolega i iskusnih rejvera.

Ubrzo je nastupila dosada i malodušnost pa je posao po kratkom postupku priveo kraju. Konačan rezultat je bio ništa posebno za njega - a nedostižan nivo muzičkog božanstva za svakog drugog. Pred nastup je povukao crtu na sebi specifičan način: prvo je od nje napravio samo njemu razumljiv, nedefinisani oblik za koji bi se najsmeliji odvažili da kažu da je otelovenje inspiracije pa je umotao novčanicu od sto dolara, stavio u levu ruku i prislonio na desnu nozdrvu, elegantno povukavši usput šarajući preko prethodno napravljenog oblika upotpunosti uništavajući ga.

Sam nastup je bio svakidašnji: započeo je sa laganijom od dve nacionalne pesme, i čestitao nezavisnost ljudima čiju nacionalnost i državljanstvo nije bio siguran kako da izgovori (a iskreno je sumnjao da bilo ko drugi zna). Ljudi koji su do tada bili samo na nastupima lokalnih klinaca koji su se miksovanjem bavili iz hobija na pet godina starim kompjuterima i očevim zvučnicima su apsolutno odlepili. Nisu znali da li će sutra imati posla ili hrane na trpezi, kao ni da li će njihova mala razorena državica ikada izaći iz kategorije država trećeg sveta, ali to nije bilo važno
jer je on, nadčovek, glasno rekao ime njihove dražve i ovekovečio njihovu kulturu, umiksavši njihovu himnu sa Riki Martinom. I onda je video njega...

Bio je obučen kao i svi ostali - jeftino i sa vrlo malo ukusa, stajao je u trećem redu, malo na desno. Samo je stajao i slušao. Imao je sasvim običan pogled na licu, lišen orgazmičnog oduševljenja koje je obuzelo lica njegovih sunarodnika. Samo je tamo stajao, drsko i bezobrazno, kao da ne zna u prisustvu kakve veličine se nalazi. DJ se začudio, ali je prividnu nezainteresovanost stranca u publici pripisao pesmi koja je ipak možda bila malo prespora i generična.

Onda je DJ uradio nešto što nije uradio godinama - promenio je svoj plan u sred nastupa. Odlučio je da preskoči većinu pesama iz prve trećine programa, ostavivši tek par da prelaz ne bude pregrub, računajući na to da uvek može da napravi kraći performans nego što je očekivano ili da sklopi nešto na brzinu. Ubrzo je došao do žestokih stvari koje su morale prodrmati statičnog stranca. Ali uzalud, on je još uvek mirno stajao, tu i tamo klimajući glavom gore dole čisto reda radi, ali bez imalo žara. DJ je osetio izazav i odlučio da ga prihvati.

Podesio je da sledeće dve pesme budu od onih koje je ranije spremio i krenuo je da miksuje nove stvari na licu mesta. Puls mu se znatno ubrzao, a kosa sva ulepila od znoja. Svakom sledećom pesmom prevazišao je sve što je do tada uradio, svaka sledeća ideja bila je luđa i originalnija od prethodne, svaka sledeća stvar neočekivanija. Stranac još uvek nije reagovao. Kao da je bio na nekom drugom koncertu nekog drugog DJ-a, a ne na ovom. Publika je eksplodirala, lavina aplauza bi ga dočekala svakih par momenata, ljudi su se onesvešćivali tukli se sa obezbeđenjem kako bi ušli, bacali se na binu, izgubili razum, ali stranac još uvek nije reagovao. DJ je počeo da se trudi sve više i više, odlučio je da će ga naterati da skače, da će mu pokazati zašto je najbolji, da će ga pobediti.

"Donesite mi klavijaturu" - urlao je na tehničku podršku. Rečeno - učinjeno, ipak je on bio bog za sve njih. Otarasio se sakoa - bacivši ga na ljutito pošto je shvatio da mu smeta - znajući da uvek može sutra da kupi novi. Njegovi debeli prsti su leteli preko klavijature, melodija se komponovala sama od sebe i za tili čas bi ju je provukao kroz par virtuelnih instrumenata, ručno podešavajući svaki parametar posle čega bi ispeglao ritam i miksao sa materijalom koji je puštao. U svakoj sekudni je odavao količinu energije i kreativnosti koju smrtni DJ-evi ne postižu danima. Počeo je sve više da recituje, repuje i peva glasom, koji je poput vernog mača i posle godina nekorišćenja radio perfektno. Uhvatila ga groznica, počeo je teško da diše, zagolicala ga je leva ruka, setio se detinjstva kada je dobio batine od učiteljice solfeđa zato što je na odmoru repovao, setio se kako su ga samo grdili roditelji zbog toga, setio se bivše žene koju je u te godine upoznao, setio se kako je ponosan bio kada je postao tata, kako je još ponosniji bio kada mu je sin došao na perfomans, kako je samo ubio boga u njemu kada mu je našao spidiće, zapitao se da li je možda tu u gužvi, da li možda gleda prenos, da li je ponosan na svog matorog koji prži i koji je masu doveo do usijanja, koji se našao na podu, koji ne može da diše, koji se hvata za grudi, kojeg više nema...

Pouka priče: ne pokušavajte da zadovoljite ceo svet, bićete sretniji i živećete duže