Noge....

Day 1,507, 13:37 • Published in Indonesia Serbia • by ZIaPavlakAsMrti

O tom "čarobnom" krugu uzroka i posledica, čula su se različita mišljenja. Između ostalog, rečeno je, ne mogu se prihvatiti stavovi, kako su kod nas posledice uvek neočekivane. Naime, pojedinci tvrde da svi znamo kakve će biti posledice dok su uzroci u toku, ali je o njima nepoželjno govoriti. Kad se obistine predviđane posledice, onda se napadaju bezimeni nosioci uzroka, i, dok to mesecima traje, nastupaju posledice nagomilanih posledica. Tako posledice postaju same sebi uzrok, što onemogućava uvid u konkretnu odgovornost rukovodilaca i foruma. Vreme sadašnje je, po njima, i na osnovu tog principa, uvek vreme prošlo. Greške u ekonomiji i politici se nikad ne događaju danas, ovog trenutka, već su samo posledice, po principu uzajamnih uzroka, od juče, a juče je o njima bilo zabranjeno govoriti.

Bila je divna noć, onakva noć kakva može jedino onda biti kad smo mladi. Nebo beše tako zvezdano, tako svetlo, te kad ga pogledaš, i nehotice si morao da sebe zapitaš: zar pod takvim nebom, mogu da žive svakakvi pokvareni i smrdljivi ljudi?

Da sam sanjao, sanjao bih da sam neko drugi, malo biće zakukuljeno u mom telu, biće koje grebe zidove u mojim grudima, košmar koji se uredno ponavlja. Ali bio sam budan, uho prislonjeno na šuškanje u jastuku, dok se nameštaj slegao, dok je kuća škripala pod vetrom. Protegao sam noge, tako da se pokrivač povukao i moje desno stopalo je palo u tamu koja me je okruživala.
U džepu sam imao nekoliko klikera, plus kartu za autobus, zgužvanu. Žena sa pegicama, koju je vukao ogroman vučjak, iz nepoznatog razloga mi se osmehnula, i ja sam se sklonio sa trotoara, zbunjen osmehom, preplašen psom. Pustio sam ženu da prođe, a zatim krenuo za njom, polako, kao da hodam kroz duboku vodu, jer nisam hteo da pomisli da je pratim.

Ispred stanice, čovek sa crnim polucilindrom je lupkao štapom, bez ikakvog prepoznatljivog ritma i pevao razočaranim glasom pesmu o nebeskom duhu.