Moj eZivot je dobio smisao

Day 2,274, 09:48 • Published in Serbia Serbia • by Dio Ville

Ujelo me je kao komarac i utisnulo virus koji nisam mogao da izbacim iz sebe. Počelo je sa osećajem neke nelagodnosti i nervoze, ubrzo je došla iritacija, kao svrab koji ne prestaje, što više češeš to mesto, svrab biva sve jači i polako se širi. Rekao sam sebi – gotovo je, nema mi spasa. Bio sam kao na iglama, osećao sam se kao da ću svakog trenutka pući. A svrab je bivao sve jači i jači. Od češanja se napravila velika rupa, rupa koja je gutala sve što osećam.
Više nije bilo važno ratovanje, pucanje sa q7 tenkovima, pucao sam goloruk. Greh je, znam, ali šta da radim. Turniri su bili nezanimljivi, a nedeljni izazov mi više nije predstavljao nikakav izazov. Izazov mi je bio da se logujem svakog dana u nedelji. Bilo je mučno i očajno. Na posao sam odlazio kao robot. Obuci radno odelo, stavi kapu, mesi hleb, svuci radno odelo, uzmi platu, idi na trening. A na treningu, kao da nisam tu, ništa više nije imalo smisla. Čak ni razgovori i rasprave unutar naroda nisu bili od značaja za moj eŽivot. Novine su predstavljale samo papir sa šarenim mrljama, ništa vredno naprezanja očiju. Goldi - valuta, valuta - goldi, tenkovi, hleb, savez, nadbijanje, livađenje. Kao duh sam hodao serverom.
Svakoga dana isto sivilo. Upao sam u neku bezizlaznu rutinu, u kolotečinu. Zgrade su bile sive, prozori na njima crni, bez odraza i bleska sunca. Cveće je bilo kao pepeo raznet vetrom, uvenulo i sivo. Dašak vetra koji se nekad nenadano provukao ulicom, nosio je miris buđi i kiseline, imao je ukus prašine, krckao je pod zubima. Mislio sam – to je to. Vreme mi je. Vreme je da se rastanem od ovog tužnog načina eŽivota, dosta je bilo.
ALI... desilo se nešto neverovatno. Nešto što nikada u svom eŽivotu nisam mogao zamisliti, desila se PROMENA!

Nisam mogao da poverujem svojim očima, mislio sam da je to neka okrutna obmana, lažna nada ili čak mogu reći – šarena laža! Ali, bilo je istina! Istina!

Odjednom se moj eŽivot promenio! Sve se okrenulo i krenulo ka boljem. Duga je opet bila šarena, cveće je veselo lelujalo na prolećnom povetarcu koji je nosio miris magnolija i lavande, ljudi su bili srećniji i društveniji, svi su ratovali kao da im eŽivoti od toga zavise, veselo sam išao na posao, još veselije na trening, magacin mi je bio pun i šaren, sve je bilo kao u najlepšem filmu.
Rekao sam sebi da više neću sumnjati u smisao igre, jer je napokon sa ovom promenom i moj eŽivot dobio smisao!

Hvala vam, Admini, beskrajno vam hvala!!!



PROSTO MI SUZE IDU...OD RADOSTI!