Mačka vam ne da mira!

Day 1,662, 19:58 • Published in Serbia Serbia • by ZIaPavlakAsMrti

Tek prošlo dvanajest sati, pšta ko da imate nešto pametnije da pročitate. Šta da vam kažem, osuđeni ste na mene.
Jutro, to sam hteo reći. Jutro.

Mogla je to lagano biti ponoć ili pak podne, al umesto toga jutro. Ne volim takve egzibicije, ovde nema mesta za Karingtona iako znam da ga željno iščekujete (igra rečima par excellence, prim.aut.), možda ne?
Zašto šta vam je skrivio, zar ne čujete njegove vapaje iz pećine, ne osećate njegov bol u glavi?

Zelena boja se razlivala po njenom licu. To nije očekivala, barem u tolikoj količini. Barem je bila srećna što joj je kosa taman toliko kratka da će moći tu farbu da opere bez problema. Još uvek joj nije bilo jasno zašto je ona bila ta koja je morala da drži merdevine. Nije smela da sumnja u njegovu umešnost da farba, zidove, prijatelje, neprijatelje, anonimuse i čak na kraju porodicu.

Dok je trčao livadom, prvi put je primetio boje lavora što okružujeu njegovu auru. Zeleno, roze, ljubičasto prelivalo se poput insekta, poput boja koje se skrivaju u očima bogomoljke. Hipnotišu te i teraju da jedeš pečurke istine. A istina, ta prokleta istina, nigde je nije ni bilo. Ona je bila laž kao i sve pre nje.

Teško uzdišeš dok pišeš pismo zar ne? To je zbog razlike u vazduhu, njihov je bogatiji, plemenitiji. Nadahnjuje te, koliko to samo smešno zvuči. Prokleti ambar i njegove senke, zmije, aveti. Kako tako može da sija iz daleka kad ga nigde nema? Čemu to, odakle, zašto je taj ambar bio odabran, zašto ne neki drugi? Posustaješ, stigni nas!
Čista plućna maramica, čista pluća, bolest je nestala, izlečena je vrelim rukama. Crna pluća su spaljena a na njihovom mestu su izrasla nova, dečija. Majku mu kakav je to bio paklen bol, dok su se žile, kosti i mišići kidali pod naporom. Krv je zamenjena.

Voda, voda joj se slivala niz dlan, napila je žedne u očaj bacila zle. Zaštitila je slabe i odnela ih na počinak. Ne može joj niko ništa, sastoji se od vode i voda je štiti. Voda će dati život za nju.

Pašnjaci su goreli dok se poslednja četa udaljvala, znali su da idu u sigurnu smrt, ali nisu marili, njihov put je put pravednika. Sjebanih glava, razum ih je napustio, psihodleične slike su ih vodile u propast, oni ponovo nisu marili. Želeli su smrt da ih izbavi iz ovog neprekidnog košmara. On im nije dao, tačno je znao šta su njihove želje u po tome je vukao konce. Nije im dao mira, odmora, nije im dozvoljavao vode da se napiju. Voda im je tako falila. Čemer...

Nje nigde nije bilo da ih spasi, voda, prokletnica....