Ljubav nije samo reč

Day 955, 07:51 • Published in Serbia Serbia • by Fuse

Pisao sam o svemu i svačemu. Najviše o ljudima.
Pokušao da dotaknem svaku temu. Da vam otvorim oči i pomognem.
Ali, koliko god vam ja dobrog želeo, vi sami sebi ne želite to...
Zbog toga je ovaj članak važan i želim da ga pročitate polako,
iako članak nema slika pa deluje dug, brzo se čita.
Vratićemo se dva meseca unazad, kada sam pisao drukčije.


Neretko pišem o ljubavi. Teško mi je jer svaka ljubav kad-tad prođe.
Ne volim prolaznost, previše je depresivno čak i misliti o tome.
Ali volim da volim. Osećam se lepo. Osetim se vrednim.
Osetim da sam bolji od ostalih jer, kao što reče jedan veliki tekstopisac:

"Kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo,
I dani i noći su slonovi na indijskom crtežu,
I boli i boli i boli i boli, boli nas ljubav,
I boli i boli nas ljubav, boli nas ljubav."

'Bole' nas i ljudi koje volimo, neretko i nerado i mi 'bolimo' njih.
Zašto onda voleti, kada se sve završi bolom?
Kažu da je čovek koji pređe preko bola jak čovek. Kažu da je veliki
čovek onaj koji zna da prašta. Znam da ste bezbroj puta došli do tačke pucanja,
činilo vam se kao da sve propada.
A onda se setite onih kojima je stalo do vas, pa zbog njih nastavite dalje. To je veliki čovek!
Onaj koji čini nešto radi tuđe sreće, a ne radi svoje. Egoizam je destruktivan.
Ne dozvolite da vam se desi da ne kažete sve što imate voljenim osobama jer,
možda nikada više nećete imati priliku da im kažete koliko ih volite.


Ljubavlju i slogom ćemo pobediti u ovoj igri.


Nisam od onih ljudi koji ljubav pokazuju delima. Volim reči.
Jer, da nije reči oči bi igrale glavnu ulogu... a onda bi se ljudi razočarali jer,
ma koliko se mi trudili, neki ljudi nikada neće imati kolorisane oči.
Volim da izgovaram te dve reči. Volim te. Pa onda opet, volim te. Volim kada nekoj
dragoj osobi kažem to, jer na sumornom licu makar na kratko vidim sjaj. Čak i oči dobiju boju,
dobiju neki poseban oblik... kao da žele da mi kažu to isto, iako usta ne mogu da se pomere.
Nema veze, umem da čitam sa očiju, kao što pojedini čitaju sa usana.
Ali ne volim kada vidim sive oči... mržnja, bes, ničim izazvani jedu oči i srce.
Takvi ljudi nikada neće shvatiti koliko one dve reči mogu da promene život.

"Nisam rekao ništa što bi moglo da znači,
Nisam našao onu pravu reč
Koja može da veže, koja može da boli,
Kojoj verujem, verujem."

Ne dozvolite da vam se ovo desi. Kajanje vodi u očaj. Očaj vodi u sivilo.
Izađite ispred zgrade/kuće, recite komšijama da ih volite. Iako ćete njima delovati
kao materijal za bolnicu "Laza Lazarević", vi ćete se osetiti lepo, verujte mi.
Budite čvrsti poput oblaka. Da, čvrsti su, jer su uvek tu negde i uvek se vraćaju.

Ja sve vas volim, sve igrače eRepublike.

Sve eSrbe, sve komšije drage nam eHrvatske, sve eKoreance, sve eAmerikance! Sve ljude ovde.
Bez vas bih odavno napustio igru. Jer, da nije bilo vas, ne bih mogao da pronađem sebe u ovoj igri.
Vi ste oni koji su mi rekli da mi je mesto ovde, prihatili me kao brata.
Vi ste oni zbog kojih ću igrati eRepublik v2, a ne virtualni novac i napad na Slavoniju!

I zato, jedno veliko HVALA svima vama.

Nadam se da nisam bio previše naporan ovih godinu dana koliko igram.
Znam, terao sam vas da čitate svakojake članke koje samo ja razumem, ali sve sam radio zbog vas.
Mnogima sam pomogao i materijalno, hvala i njima. Zbog njih sam se osetio lepo na trenutak,
jer sam shvatio koliko je lepo pomoći nekome (čak i virtualno).
I nisam ljut ni na koga. Ni na predsednicu, ni na političare, ni na admine, ni na ostale novinare.
Svi smo podjednako krivi za ono sto se događa.

I za kraj, VOLITE SE LjUDI! Pokloniću 5 komada najkvalitetnijeg oružja za 5 najlepših komentara.
Recite nekom da ga volite, a onda se vratite ovde i ostavite komentar.


Čudno je koliko slova mogu da znače,
Fuse.