Krajputaši

Day 1,254, 17:47 • Published in Serbia Serbia • by Loodachica88

Muzička pozadina

Lutam sama već neko vreme.
Danima, nedeljama, mesecima tražim svoj kutak, svoj dom. Osećam kako nigde ne pripadam i nastavljam da lutam. Napolju je hladno. Vetar šiba i ledeni vazduh se uvlači u kosti. Jedino o čemu trenutno mogu da razmišljam je gde ću prenoćiti večeras.

Polako posustajem.
Ne mogu više da hodam. Izmorena i gladna, pogledom tražim pogodno mesto za noćenje. Sedam polako na jedan kamen naslonjen tik uz široko, udubljeno drvo. To će mi pružiti makar minimalnu zaštitu od ovakvog vremena. Polako se uvlačim u odeću, pritežem čizme i skupljam se.



U ovom trenutku više ne mogu ni da se setim zašto sam tu. I kako sam ovde dospela. Znam samo da je moj put počeo veoma, veoma davno. Tada sam naivno verovala u to da se ljudi u ovakvim situacijama ujedinjuju, želeći baš svi da doprinesu jednom cilju. Prošla sam kroz razne borbe, upoznala sam razne ljude, doživela različita iskustva i pomalo promenjena nakon svake etape, uporno sam nastavljala dalje. Nikada do sada na putu nisam bila sama.



Sada sam dezerter.
Bežim od realnosti ne od ljudi. Princip mi ne dozvoljava da se borim za ono u šta ne verujem. Zajednički cilj odavno ne postoji. Ono zbog čega bi svi poleteli u boj kao jedan je nestalo. Par uspešnih borbi ulilo nam je i previše samopouzdanja, nakon čega je par grešaka koje niko nije bio spreman da oprosti, napravilo neverovatan razdor među ljudima.



Bunovna i pod temperaturom prisećam se starih dana.
Moja četa je dala neke od najhrabrijih boraca. Mnogi od njih su davali sve što su imali samo da bi mogli da se uključe u borbe. Ono malo sledovanja koje im je bilo obezbeđeno, nesebično su delili međusobom. Priče i šale pred sam odlazak u borbu, podizali su moral svima, a posebno onim najmlađim i najmanje iskusnim vojnicima. Vrednosti koje su se promovisale su bile čast, požrtvovanost, poštovanje tuđih dela. Veliki broj vojnika uključivao se i u aktivnosti koje nisu bile dnevne obaveze. Radili su zajedno da bi celoj četi obezbedili bolje uslove. To su bili ljudi vredni svakog poštovanja.

Mnogi od njih su ostajali na zgarištima bojnih polja. Neki su posustajali usput... Neki su počeli, kao i ja, sami da lutaju, tražeći novi smisao… Sećanje na njih je jedino što me održava u životu.

Teškom mukom ujutru ustajem i nastavljam put.



Nastavljam da hodam kroz neke nove predele, a opet tako slične svemu onome kroz šta smo već prošli. Možda smo ovde već i bili? Odavno više ne mogu da ispratim ni naše granice, ni naše ciljeve. Verovatno zbog toga većina ni ne veruje u zajednički uspeh. Pognute glave, razmišljam da li sam mogla nešto da promenim? Da li je bilo suđeno da se neke stvari dese mimo mojih moći da bilo šta uradim? Da li sam samo običan slabić? Ali ipak shvatam da na neke stvari nisam mogla da utičem. Ta borba više nije moja borba. Otišla sam zbog toga što me sećanje ubija, a sadašnjost užasava.



Hodajući putem, nailazim na nekoliko spomenika krajputaša. Nepoznatim borcima. Borcima koji su život položili za princip, ideal i vrednosti. Kratki epitafi na spomenicima jedine su informacije o njima. Dugo posmatrajući spomenik, počinje da me hvata jeza. Ponovo vidim jednu te istu sliku koja mi se ranije pojavljivala u snu. Poznata, draga lica nestaju u velu senke i ja ostajem sama. Posmatram ih dugo, pružam ruke, ali sam nemoćna da ih dohvatim, da im pomognem, da ih vratim. Nestajali su jedan za drugim u različitom vremenu, u različitim okolnostima... Stresam se.



Nemam snage da se vratim tamo i da njihovim delima odam počast. Nadam se da i tamo negde, daleko, tamo odakle smo, postoji svedočanstvo o njima i njihovom doprinosu. Da ponosito stoji poneki nemi spomenik, da podseća prolaznike da je neko ipak postao žrtva, da bi oni imali ono što imaju. Nadam se da će se nekad neko pomalo i uplašiti dok sa poštovanjem gleda neme skulpture. Da će se uplašiti sopstvenog kukavičluka. Da će skinuti kapu, nakloniti se i zahvaliti se. Da će produžiti dalje, noseći u sebi čudno osećanje. Osećanje da njih i njihovu čast treba braniti, da njihovu tradiciju treba preneti i da treba proširiti priču o njihovim velikim, junačkim delima.



Dok sneg tiho počinje da pada, moji koraci se udaljavaju... Spomenici ostaju. Osećam se još više usamljeno. Ali osećam se i ponosito što mogu biti živi svedok nečijih dela i što sam imala tu čast da ih poznajem i da se borim rame uz rame sa njima.

Dokle god budem lutala, prenosiću njihove priče.