Join the new world

Pročitavši interesantan članak Borisa Šajkaša - čoveka sa kojim sam imao prilike da radim i kojeg cenim, poželeo sam da dodam par stvari. Želim da naglasim da razlog pisanja ovog članka nije suštinsko neslaganje sa rečenim, već više želja da se članak dopuni nekim činjenicama koje idu u prilog suprotnoj strani. To ne znači da Borisovo negodovanje oko ovih kompanije nije opravdano, naprotiv postoje neke zabrinjavajuće nuspojave delovanja ovih kompanija. Reč je samo o kompletiranju priče, iliti što bi amerikanci rekli "getting the record straight".

Sa takozvanim ODJ/ODW (one-day work/job) kompanijama svakodnevno imam posla u Italiji, gde držim Q3 kompaniju kuća. Ne znam zašto se nisu pojavile početkom buma, već tek mesec dana kasnije, kada je izvršen jak monetarni udar na italijansku liru, kao ni da li su njihov dolazak i ovaj udar povezani (i jedno i drugo rade ljudi koji imaju, takoreći, višak para). Bilo kako bilo, izgubio sam tri jaka radnika, veštine od 7,5 do 10,5 tim kompanijama. Štaviše, oni su im postali "prvotimci" - koliko vidim ne menjaju ih, već ih drže na duže. Malo me je iznerviralo što te kompanije nude 70 lira (kurse je između 60 i 64 lire za zlatnik) radnicima koje sam ja plaćao maltene duplo manje. Sa druge strane, shvatio sam da sam bio pomalo robovlasnik, i da nije prirodno stanje stvari za Q3 kompaniju da se nadmeće sa Q5 oko radnika: prosta matematika kaže da će Q5 kompanija uvek moći da ponudi veće plate pri istoj profitnoj stopi (a kamoli pri istom apsolutnom profitu).

Mnogi ljudi se žale da im ODJ Q5 kompanije kradu radnike, međutim ispušta se iz vida da nisu skill 7+ radnici za svaku kompaniju. Evo prostog primera: juče sam proizvodio Q3 hranu i po tržišnim uslovima, kada se odbiju porezi i sirovina, preostajalo je oko 33 dinara da se preraspodeli između mene i gazde (moja plata + njegov profit) i pogodili smo se za 28 RSD tokom tri dana što njemu ostavlja tik iznad 15% profita. Potom sam pregovarao sa vlasnikom Q5 kompanije za dugoročno mesto (čini mi se da nije ODW) i prilikom pregovora izračunao sam da moj rad, kada se odbiju porezi i sirovina vredi 71 RSD. Dobio sam platu od 47 RSD što mom poslodavcu ostavlja duplo veću profitnu stopu, a meni 15 RSD više nego ranije (kada se odbije cena dva dodatna poklona radi održavanja zdravlja).

Zaključak koji se ovde nameće je da jednostavno nije realno da bilo ko sem Q4-Q5 kompanija zapošljava radnike jače od veštine 6 ili 7. Ovo posebno važi za industrije koje sada cvetaju poput hleba, poklona i kuća, gde su ove disproporcije u zaradama još veće (Q5 hrana zahteva pet puta više resursa i produktivnosti, a košta 13 puta više od Q1 hrane). Ako kojim slučajem uspete da upecate i zadržite nekog, smatrajte se srećnim 🙂

Na žalost, Srbija ne poseduje adekvatane kanale kojima novi igrači stiču iskustvo u vođenju biznisa. Kada se na to doda naš poslovičan "sam svoj majstor" mentalitet, rezultat je da većina ljudi nauči osnove na teži način. Tako na primer, većina ljudi smatra da što više proizvedu to veći profit ostvaruju. Ovo je vrlu intuitivan i vrlo pogrešan zaključak. On važi samo ukoliko se pri povećanju produktivnosti ne smanjuje profitabilnost (odnos profita i potraživanja). U eRepubliku vladaju takvi tržišni uslovi da plate rastu mnogo brže od produktivnosti, tako da ako uzmete radnika veštine 6,x će te ga plaćati 3,5 do 6,5 puta više nego radnika veštine 2,x (a imaćete manje nego tri puta veću produktivnost (2,5 je 2,6x manje od 6,5)). Dakle, Q1 kompanija bi upošljavanjem radnika veštine 6,x u stvari imala u proseku 53% veću proizvodnu cenu u odnosu na radnike veštine 2,x i pitanje je da li može profitabilno da posluje uz tolike izdatke.

Postoji još jedan dodatak formuli "veća proizvodnja jednako veći profit" da bi bila kompletna. Ne samo da morate da održite profitnu stopu pri povećanju proizvodnje da biste imali srazmerno veći profit, već morate da prodate sve što ste proizveli! Dok Q5 kompanije u izvesnim sektorima uglavnom mogu da se reše svih svojih proizvoda, Q1 i Q2 kompanija jednostavno ima previše tako da vrlo lako može da vam se desi da proizvod ne možete da prodate po planiranoj ceni, ako u opšte možete. Upravo ovim mentalitetom "više je bolje" kompanije slabijeg kvaliteta otimaju jedne drugima hleb iz usta i same sebe gase: proizvode što je više ljudski moguće, onda obaraju cenu jedni drugima kako bi to uspeli da prodaju. Kada se situacija posmatra na nivou cele države, imamo veliki suficit niskokvalitetne robe. Da skratim priču: niko se nije obogatio sa Q1-Q2 kompanijama, niti će, ako izuzmemo MOŽDA q1 poklone u ovo turbulentno vreme.

Moj savet svima koji imaju slabije kompanije je da zapošljavaju slabije radnike i da grade čvrst odnos sa njima. Bebe sada kreću sa 100 zdravlja i počnu da prave profit već od 3-4 dana rada. Vi ćete biti njihov prvi kontakt sa poslovnim svetom i ako budete korektni u početku sa njima, ako im date po koji poklon kada zaškripe sa zdravljem, date prijateljske savete, povremeno povećate plate, vezaće se za vas i ubrzo ćete napraviti i te kakav profit na njima. Uz to, odvojite zlato koje dobijate od medalja (oko 10 zlatnika mesečno), kao i pare od plata, eventualno se uortačite sa nekim ili izvadite kredit. Kako god znate i umete, unapredite firmu na neki veći nivo kvaliteta, ako mislite da nešto zaradite.

Poenta cele ove priče je da kompanije koje nude jednodnevni rad ne kradu radnike od dobrih proizvođača, onih koji znaju gde im je mesto i kako pametno i profitabilno da posluju. To su po pravilu Q5 kompanije koje bi trebalo da se takmiče sa drugim Q5 kompanijama (koje mogu ili ne moraju nuditi jednodnevni rad). Ako se vratite na moj primer, gde je vrednost mog rada u Q5 firmi posle svih potraživanja više nego duplo veća nego u Q3 firmi u istoj branši, i ako pogledate plate koje se nude za manu radnike veštine 7 ili bolje, jasno je da Q5 kompanije imaju još mnoooooogo mesta za podizanje plata i da "normalne" Q5 kompanije lako mogu da nađu radnike u konkurenciji sa "nenormalnim" (ODJ) kompanijama. A druge ne bi trebalo ni da pokušavaju.

Ono što jeste malo problematično za tržište rada jeste kada te kompanije krenu da se bore za radnike koje obične Q5 kompanije obično ne uzimaju (veština 5 i manja). Raspon veština od 3 do 5 bi trebalo da pripada Q3 kompanijama, i kada bi "jednodnevne" iliti "jednokratne" kompanije zapošljavale taman toliko radnika koliko im treba, umesto svakoga koga mogu da upecaju, sve bi bilo u redu. Mada, neko bi mogao da kaže da dobre plate privlače radnike što će reći podstiču imigraciju i obeshrabljuju emigraciju. Dobre plate takođe znače veće doprinose budžetu od kojih se, između ostalog, finansiraju državne kompanije koje regulišu tržište (sprečavaju velike skokove u cenama).

Boris je konstatovao kako ove kompanije prave štekove kojima mogu da naduvaju cenu zarad sopstvenog profita. Moram da se ne složim sa ovim zaključkom, zbog toga što su ove kompanije gotovo isključivo Q5 a većina građana ipak ne kupuje Q5 robu (karte - ne, poklone - ne, puške - ne, kuće i hranu samo ako radite u Q5 kompanijama). Uz to, malo je teško biti monopolista kada imate veći broj konkurenata na tržištu, a još teže kada je vaš udeo u tom tržištu mali. Broj prodatih artikala a samim tim i ukupan obrt ovih firmi je malen spram celog tržišta (jeste da je 500 dinara obrta mnogo za jednu kompaniju, ali ukupan obrt se meri hiljadama i hiljadama dinara) tako da o monopolistima nema ni reči.

Svakako da se slažem da bi bilo bolje da umesto svake ODJ Q5 kompanije imamo desetak Q4-Q5 kompanija. Ako ni zbog čeg drugog, onda zbog toga što bi to značilo malo ravnomerniju raspodelu bogatstva i nešto brojniji "viši srednji sloj" na uštrb ekstremno bogatih. No, ne smatram da ljude koji vode ove kompanije treba satanizovati, jer na kraju krajeva, u prirodi je profita da teži sopstvenom umnožavanju, a ti ljudi ne rade ništa protivno pravilima.