Join the new world

Poštovane itd itd, da ne dužim dalje, počev od danas, principijelno ću svakog trinaestog u mesecu izdavati članak (ili članke, u zavisnosti od obima materijala) sa pregledima ili što bi moderna mladež rekla review-ovima knjiga sa moje police. Ukoliko vam je kvocijent inteligencije iznad nivoa duboke mentalne retardacije, ovo je trebalo biti očigledno iz naslova 😛 Nadam se da će ova tema zainteresovati preko petnaest ljudi ovde, te da će mi doneti pregršt novih pretplata, honorara i glasova (sub, endorse i vote za inozemce) - dakle, cilj isti kao u savremenih repera: money, glory, bitches.


Faktički ista stvar, right?


Gugl kaže da je ovo divajder...


Pošto smo završili sa uvodom, prva knjiga kojom će početi serija je zbirka poezije Sergeja Jesenjina "Ko je ljubio taj ne ljubi više".


Originalna naslovnica knjige

Nekoliki podaci o pesniku:
Sergej Aleksandrovič Jesenjin (SAJ, kapirate sličnost? 😉 ) rođen je u carskoj Rusiji te davne 1895. godine, u selendri po imenu Konstantinovo koja je do tada onima koji su za nju čuli bila poznata pod imenom Pripizdina, a nakon eksplozivne slave ovog njenog najpoznatijeg meštana dobila ime Jesenjino. Umro je u još mladom SSSR-u 1925. godine, sa nježnih trideset, ubivši se vešanjem. I postao jedna od većih faca na kugli zemaljskoj. Šta ste vi uradili? A?!

Predgovor ove knjige čini nekoliko poglavlja: u prvom, dirljivo nazvanom "Nežnost za Jesenjina" iznosi se interesantan podatak da je prvi kosmonaut sveta, Jurij Gagarin, pred kraj svog istorijskog leta čitao stihove iz Jesenjinove pesme "Kapetan zemlje", što ovog pesnika čini prvim čiji su stihovi izgovoreni u svemiru.

Naredna tri poglavlja zovu se "Jesenjinov sin o ocu" I, II i III. Ukoliko naziv nije dovoljno ilustrativan, radi se o prisećanju i kazivanju pesnikovog sina, Konstantina Jesenjina, o liku njegovog oca i ljetimično njihovom odnosu.

Slede još dva poglavlja ispunjena biografskim podacima i anegdotama, a najzad dolazimo i do krune predgovora (ili uvodnog dela knjige, ne znam kako bih ga nazvao) - Sergej Jesenjin: Nešto o sebi. Budući da je kratak, ovaj deo ću dati u potpunosti, kako je iznesen u originalnom vidu.



1.
Rodio sam se 1895. g. 25. septembra u selu Konstantinovu Rjazanske gubernije, Rjazanskog okruga.
Detinjstvo je prošlo kao i kod svih seoskih derana.
Do 12-13 godine živeo sam kod dede i babe. Ded je bio imućan.

2.
Počeo sam čitati sa pet godina pod rukovodstvom ujaka. Stihove, sa 8 leta. Učio sam mnogo, ali ništa nisam dovršio.

3.
Na univerzitetu Šanjavskog 1923.-1924. sudario sam se sa pesnicima. Upoznao sam Kljujeva, Kličkova, Orešina i Nasedkina. Počeo sam objavljivati u "Ruskoj misli" i "Glasu života".

(1924-1925)

Poslednje uvodno poglavlje je uvodna reč pesnika za zbirku svojih dela - ona se odnosi uglavnom na religiozni aspekt njegovih ranijih pesama (pre komunizma, kad je religioznost još bila in, što kažu mladi) i predstavlja izuzetno interesantnu introspekciju, mada kao što se i da očekivati, pod uvek budnim, blagim (?) pritiskom sovjetske cenzure...


Gugl kaže da je ovo divajder...


Dolazimo do prve zbirke pesama, "Rosa pala na koprivu". Ove pesme nastale su od 1910-1918. godine. Način na koji su one grupisane vrlo je dinamičan: zbirka počinje sa kraćim pesmama koje predstavljaju tek malene slike i podsećaju donekle na japanski haiku (izdvaja se "Tanjuša", tragedija data u samo četiri stiha strahovite emotivne snage); te slike polako rastu u obimu i pretvaraju se u prave ode pesnikovoj domovini i narodu, ispisane 1918. pred kraj I svetskog rata. I dok kroz pojedine pesme provejava religiozno osećanje, poslednja u ovoj zbirci "Inonija", ujedno i najduža, stoji kao kamen temeljac pesnikovoj novoj odanosti sovjetskom poretku i okretanju od religije.


Naredno poglavlje "Triptihon" čine (gle čuda!) tri duže pesme napisane u apstraktnijim i izraženo religioznim tonovima. Pesnik se obraća Bogu i svetima jezikom koji stalno oscilira između uzvišenog i pastoralnog. Godine nastanka pesama - simpatično - nisu date.

Jesenjin, brt, odlučise!

Dve pesme grupisane pod nazivom "Kobilji jedrenjaci", pak, imaju snažnu revolucionarnu poruku (u sovjetskom smislu, naravno) i u ovoj knjizi dolaze kao oštar kontrast prethodnom poglavlju. Nastavljaju se u zasebne pesme, sve izdvojene u sopstvena poglavlja, koje predstavljaju verovatno vrhunac pro-sovjetske struje u Jesenjinovom radu. To su: "Pesma o velikom pohodu", već pomenuta "Kapetan zemlje", "Balada o 26", "Lenjin". Nakon toga sledi niz autentičnih fotografija iz života pesnika i nekoliko faksimila njegovih rukopisa.

Poglavlje po kojem je knjiga dobila naziv, "Ko je ljubio taj ne ljubi više", sastoji se mahom od vrlo kratkih pesama stvorenih uglavnom 1925. godine - dakle pred smrt - i u njima Jesenjin najzad rešava da se mane komunističkih gluposti i partijskih hvalospeva i da radi ono što, zapravo, kao vrlo osećajan i nežan pesnik radi najbolje. To su ponovo forme slične haiku poeziji, minijaturne slike ljudi, prirode ili ličnih stanja, često vrlo romantične. Ovde ću dati jednu koja je nastala kasno u noć između 4/5 oktobra te godine:

Stihotvorče bedni, zar ćeš moći
opevati plavu mesečinu?
Odavno mi ugasle oči
u strasti, karti i u vinu.
Ah, mesečeva eto lika.
Kroz prozor je uš'o, oči bode.
Igrao sam na DAMU PIKA,
al' dobih KECA i sve ode!

Takođe, čisto da se dočara romantični manir koji je pesniku (mogao bih reći čak - svakom pesniku) vrlo blizak, daću i poslednji stih same pesme po kojoj je nazvano poglavlje po kojem je nazvana knjiga!

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit' u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

Poslednje poglavlje je drama u stihu "Pugačov", gde su opisani događaji koji su se zbili tokom kozačkog ustanka protiv režima carice Ekaterine Velike pod vođstvom pretendenta na presto, Jemeljana Pugačova.


Autentična fotografija iz perioda

Za kraj ću dodati da je stihove prepevao naš pesnik Slobodan Marković (ne, nema veze sa fudbalom jbt!), iole pismenijoj publici poznat pod pseudonimom Libero Markoni (i ne, Libero nema veze ni sa odbojkom ni sa Ž. Joksimovićem jbt brt!!!). Da o Markoniju ne bih tupio više - ionako je članak verovatno za sve žive predugačak, koga interesuje, kratak sažetak biografije ovog vrednog primerka balkanskog čoveka možete naći ovde.

Ukoliko ima takvih koji se nisu do sad onesvestili ili odustali, dajem vam i snimak verovatno najčuvenije pesme "Keruša", propraćen patetičnim balalajkama i, što bi rekli mladi, prenabudženog basa (pogodno za žurke)!
Sergej Jesenjin: "Keruša"

Hvala na čitanju, ukoliko vam se svidelo i mislite da ima smisla, slobodno podržite u vidu komentara, uzvika, urlika ili krika. Novce, takođe, ne odbijam!
P.S. - ako ostavljate komentar, gledajte da ne bude baš neka pošalica na temu "mnogo ti dugačko ovo", "čitam kasnije" itd. Dojadilo, što kažu stari, i Bogu i ljudima... 😉

Hladan sam u oku i srcu sav.
Promukla sreća! Mesec plav!

Q