Jedan sasvim maleni svet

Day 1,294, 14:37 • Published in Serbia Serbia • by Loodachica88
Muzička pozadina

Da li ste ikada obraćali pažnju na umanjeni svet u snežnim kuglama?

Da li ste ikada posmatrali detalje i toliko dugo zagledali minijaturne građevine i predele koje kugla predstavlja, da vam se na kraju učini da tamo, sa druge strane zakrivljenog stakla, postoji jedan maleni sasvim nezavisni svet, kao replika onog pravog?

Učini vam se kao da male uličice zažive, kao da se sićušni ljudi komešaju na trgovima, turisti zagledaju ono što bi trebalo da predstavlja velelepne građevine iz stvarnog sveta... Ceo taj mali živi prizor do detalja možete da zamislite, pa vam se bar na trenutak učini stvarnim.



Često pomislim kako je i ovaj naš maleni svet, sa druge strane ekrana kompjutera naša snežna kugla... Još češće mi se čini da sam samo posmatrač svih dešavanja u tom malenom svetu, a ne učesnik. To mi daje priliku da posmatram. Da analiziram...

Oduvek sam volela da posmatram stvari oko sebe. Valjda zato što ne volim da drugi misle umesto mene. Ili zato što mi je uvek nekako žao ljudi koji su ubeđeni da mogu da misle, ne kapirajući da misle upravo onako kako drugi žele da oni misle. Čak sam uvek više cenila one koji umeju da utiču na ljude da ih ovi slepo prate, nego one koji su marionete jačih likova.

Neka. Nije to za mene... Pre ću pustiti da se bar neko vreme stvari odvijaju mimo mene, da shvatim sve činjenice, uzroke i posledice i da imam svoje mišljenje. Nije uvek sjajno i nije uvek ispravno, ali barem je moje.

Osim drugačije perspektive, posmatranje otkriva i mnogo, mnogo sitnih detalja. Nikada mi nije teško padalo da čekam ljude kada treba da se nadjemo... Umesto da histerišem, nervozno se premećem sa noge na nogu, psujem ih i besnim, oduvek sam više volela da sednem, isključim se, umesto sebe u centar dešavanja stavim druge i posmatram kako se oko mene odvijaju neke ljudske drame, sastanci i rastanci. Prava mala pozorišna predstava koja se odigrava tu, pred mojim očima. Koliko se samo velikih stvari može otkriti na osnovu sitnih detalja. Posmatranje od pukog niza događaja koji brzo bivaju zaboravljeni pravi priče. Svaki slučajni prolaznik glavni je akter neke svoje lične drame i njegova priča, prepliće se sa pričama mnogih drugih likova koje usput sreće. Oni menjaju jedni druge, svesno ili nesvesno. Zajedno sa njima, menjaju se i njihove priče.



U ovom našem malenom ograničenom svetu, ponekad se ponašamo kao da niko drugi ne postoji. Gledano sa strane, ličimo na dezorjentisanu gomilu u kojoj se svi kreću nasumično, sudaraju se, na glas izgovaraju većinu svojih misli i slabo slušaju druge. Oni koji ne govore, pokušavaju da nađu izlaz iz tog bučnog haosa. Jedino što je bitno jeste biti dovoljno glasan. Pokušati da makar na trenutak budeš u centru pažnje. Ponekad se ljudi koji izgovaraju iste stvari prepoznaju i pronađu u toj gomili. Koliko god bučni oni postali zbog toga što su sada zajedno i dalje ih niko ne čuje, zato što i dalje svako samo hoda unaokolo i glasno govori ono što mu je na pameti. Tek ponekad poneko ućuti. U tom trenutku verovatno čuje samo zaglušujući žamor. Kako u takvoj situaciji isključiti sve one nepotrebne informacije i fokusirati se samo na ono što je vredno čuti?

Vrednosti su se promenile. Nekada je zajednica bila važnija od pojedinca. Sada pojedinci misle da su važniji od zajednice. Priznanja koja su nekada imala značaj, koja su igrače činila cenjenim i davala im određen prestiž, sada su toliko izložena ruglu da umanjuju vrednost onima koji ih poseduju. Prečesto se čuje „DAJ!“. Toliko često da onaj koji želi da pomogne biva odbijen takvim stavom. Zbog toga što se obrasci ponašanja sada menjaju, postajemo skeptični prema svakome. Teško je, veoma teško izdvojiti pojedinca iz gomile. Moramo čoveka da provučemo kroz sito i rešeto da bi ga izvukli iz svih šablona i klišea koji su se ustalili.

Oni novi koji igrom slučaja zalutaju u ovaj naš maleni svet, vide jedino trenutno stanje. Neki pobegnu glavom bez obzira, dok oni malo uporniji ostaju. Ne znajući kako je bilo ranije, oni sadašnje stanje prihvataju kao jedino realno, te uleću u gužvu, besciljno hodaju i glasno govore sve što im padne na pamet, baš kao i svi ostali.

Gubi se identitet. Ili si crn, ili si beo. A ko si ti? Ma to je nebitno.



Zajedno sa svim ovim stvarima nestaju i priče. Svi oni detalji, sve one stvari koje puke događaje pretvaraju u priče. Bile one duge, kratke, epske, sramotne, srećne ili tužne. Retko ko prepričava ranija dešavanja, navodi priču na neke prave vrednosti, na kolegijalnost, zajedništvo... Ponekad je poražavajuće kako malo pažnje dobijaju oni koji je zaslužuju. Priče su nestale.

Bez toga, samo životarimo. Životarimo kao dezorjentisana gomila. Previše govorimo. Premalo razmišljamo. Nemamo ideju. Nemamo cilj. Nemamo motiv. Nemamo čime da se vodimo. Moral postaje misaona imenica i uglavnom nešto što se samo spominje, a sve ređe predstavlja vrlinu, sve češće „slabiće“. „Mi“ više nikako nije važnije nego „JA“.

I tonemo.

Povremeno neko promućka našu snežnu kuglu. Pomeri tokove dešavanja. Za trenutak prekine ludilo. Poigra se sa nama. Ali brzo, suviše brzo naša malena zajednica u našem sasvim malenom svetu nastavlja da funkcioniše po svome. Kao igubljena gomila.