Join the new world

Током мог боравка у Лионкингу, који сам описао у неком од претходних чланака, десила се и борба за исти. Тек што сам купио цигарете код оне сироте девојке и кренуо даље кроз варошицу сирене су почеле испуштати дуге и језиве звуке узбуне. Лионкинг је нападнут...

Потражио сам најближу кафану у мору песка у ком је пливао овај град. Прашина и прљавштина је била свуда око мене, људи који се тискају у гомилама, ненавикнути на ратно стање које је бивало све чешће и чешће. Такорећи, постајало је свакодневица за ову рударску колонију на истоку. Угледао сам дрвену страћару масну и бедно замазану катраном у покушају да се дрво што дуже одржи у овим непријатељским условима.



Сирена је упорно завијала наговештавајући све скорији долазак непријатељских трупа, људи су попут марве, уплашени и тресући се, гледали у небо и дозивали своје Богове. Дан је био веома спаран, морао сам оквасити грло. Надао сам се да овде имају нешто што бар личи на пиво... Унутрашњост кафане је била слична спољашњости, одисало је смрадом катрана и прљавих људи. Цела кафана је баздила на неку домаћу брљу коју су угоститељи имали у домаћој радиности.Скоро цео шанк је био заузет сем две столице у углу које су још биле слободне. Седоих на ону на крају шанка, дебели шанкер, ознојен, замазан и задригао ме је одмерио погледом.

-Изволи, који отров да ти послужим?
-Нешто хладно а да личи на пиво...

Презриво се насмејао и окренуо ка замазаној точилици на зиду. Пиво се лагано уливало у криглу која је била налик шанкеру, од дебелог стакла, умазана и мусава споља. Стакло се знојило, грашке воде су се скупљале на њеној површини и лагано клизиле низ спољашње зидове скупљајући се на дну исте. Шанкер се окренуо и са лаганим треском спустио криглу испред мене, на стари и испуцали шанк. Могао сам на том шанку избројати десетак слојева испуцалог лака. Немарно сређен као и остатак локала.

-Изволи странче, ово је најбоље што тренутно имам, презриво процеди кроз зубе шанкер.
-Захваљујем, одговорих уз искрен осмех јер сам се овде осећао као код куће, у еСрбији.

Устајао ваздух је владао у сумрачном локалу, људи су били слични онима споља, преплашени и прљави. Зачуо се први плотун, пар људи је скочило са столица и истрчало напоље, ваљда не желећи да им боравак овде буде и последњи. Отпио сам гутљај из ознојене кригле. Ледено пиво је лагано клизило низ грло, чак је имало и добар укус.



-Није лоше...
-Најбоље што имам, рекох ти.
-Ови баш решили да сравне ову варошицу?
-Идиоти, не знам само зашто се труде. Мада чуо сам да ће цела ЕДЕН алијанса да нападне, неће бити лако одбранити ово.
-Нека нам је еБог у помоћи...
-еБог и Аутоботи, рече шанкер са очима пуним наде.
-Знаш за њих? Упитао сам га изненађено, нисам знао да се за нас зна чак и овде.
-Како не бих знао, ако нам они не помогну ова битка је изгубљена, еСрбија је испалила Феникс више пута, не верујем да ће им ико помагати. А Аутоботи су заклети на верност еСрбији тако да сам сигуран да ће ускочити, али опет. Сваки од њих је луд на свој начин, зато се плашим. Само да не дођу прекасно.
-Неће каснити, сигуран сам у то.

Таманио сам пиво у мало бржем темпу, осећао сам да се ближи време за фајт. Шанкер се након моје изјаве збунио и гледао у мене бенасто. Искулирао сам га. Довршио сам пиво, платио, захвалио се и изашао из кафане. Напољу ме је дочекало још врелије време али је бар ваздух био чист. Врео као углевље из пећи али чист. Кренуо сам према бојишту хладан и одмерен. Комуникатор ми се огласио.



-Пријем.
-Пријем Ворпетх, овде Оптимус. Ударамо за 5 минута нацртај се код зида.
-Крећем о велики вођо, изговорих кроз шалу, да активирам Аутобот модул или?
-Активирај Ратни модул 4.09 доћићемо спремни за фајт. И изађи из тог људског модула смешан си...
-Пријем!
-Пријем!

Приближавао сам се бојишту, на хоризонту сам угледао флоте Аутобота, огромна ескадрила Десептикона је летела према бојишту носећи аутоботе у специјалним капсулама за пренос.Прва се огласила Старскрим

-Канто припреми се!
-Пријем ЕР ИКС !

Сконцентрисао сам се и моје хуманоидно тело је почело своју трансформацију. Увећавао сам се нагло и добијао четвртаст облик, кожа се претапала у титанијум. Обојио сам се црвено, цев се формирала на предњем делу мог торзоа. Трансформација је била комплетна. Окренуо сам се иза себе, шанкер је гледао у мене исколачених очију. Салутирао сам му.

-Пријем! Ворпетх је пио твоје пиво, и намигнувши му потрчао сам ка битци.

Моји саборци су већ били распоређени.

-Активирај Ратни модул!

Ласери су се раштркали по мом телу, ракетни бацачи су излазили из мојих рамена, а на рукама су се формирали кружни митраљези.

Наставак у следећем броју....