Interludijum - Dihotomije

Day 1,530, 13:23 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Mrak ne postoji - mrak je samo odsustvo svetlosti.





Radio je do kasno.

Da su mu ruke ogrubele, na dodir kao kora mladog drveta, da mu je čelo nisko, tvrdo i izborano, da njegov zdepast stas nose noge nateklih, ponekad bolnih vena a kosa mu, puna peruti, leži slepljena i retka pod kačketom - nije primećivao. Pokatkad je prolazio pored mlađih ljudi, snažnih i pravih, pored njihovih pojava kojima nije trebala druga nega osim same lepote mladosti. Nije znao kuda idu, niti ih je primećivao. Nije znao ni to, da bi taj svoj stas, ruke, kosu gledao drugim očima da je ikada bio sličan nekom takvom mladiću. Ovako, ovakav, nije obraćao pažnju.

Vraćajući se iz hangara na periferiji grada, prolazio je kroz predele ravne i suve pod teškim, sivim nebom. Poljane nisu sezale dokle oko može da vidi - sekla ih je i okruživala skica grada; između razbacanih, bespravno građenih kuća nicala je i, kao da se muči, polagano umirala, tanka trava žućkasto-zelene boje, kao brkovi nekog okorelog pušača. Bila je kasna jesen, na golim granama drveća nije više bilo ni tragova raskoši koja bi presekla pusti krajolik.

Sišao je sa poslednjeg autobusa za grad, otišao u kafanu ispod mosta. Tog dana, dok je radio, pratila ga je neka nelagoda - neki tup osećaj u stomaku i grudima koji bi ga čas preplavljivao, čas se povlačio duboko u utrobu da tinja. Činio ga je umornim. I bio je umoran, danas je prebacio preko leđa sigurno nekoliko tona...



Kafana je bila topla i jednostavna. Zidove okrečene nekom nedefinisanom nijansom između žute i svetlo-braon obasjavale su najslabije moguće sijalice i presvlačile celu atmosferu u sefiju. Buku koja je ispunjavala prostor sačinjavali su zvuci posuđa i čaša, iz kuhinje i iz sale; razgovor je bio redak i rasut, mada su reči izgovarane gromkim glasovima koji nisu nosili neku karakterističnu boju osim hrapavosti; najzad, ponekad u pozadini, ponekad u prvom planu, čula se muzika - klasični sastav harmonike, kontrabasa i bubnja pratio je seckanim, pravilnim ritmom grleno, brdsko pevanje nekog od šampiona pseudo-narodne muzike.


Već odavno, sigurno od kako je počeo da radi, pio je samo da se napije. Čašica više nije bila društveno zajedničko tlo, ni mladićki izgovor, ni odgovor. Čašica nije ni postojala. Bila je tu samo njegova ruka, zdepasti prsti koji su uvek bili stisnuti u pesnicu, vruć osećaj alkohola i metil-alkohola koji se spušta duboko u želudac da tamo sprži i zatre taj osećaj...

Osećaj širenja, nadimanja i nelagode od kojeg ponekad čak i ovako umoran nije mogao da zaspi.





Ponovo se napio, bio je agresivan, pomalo i režao na konobara; pevao je na sav glas svojim hrapavim, težačkim baritonom kada je naišla pesma iz ratnog vremena; osećajući navalu rodoljublja puštao je da mu srce poskoči, glava bubri i žile na čelu nateknu tako da se, gledajući mu u oči, ne može razlučiti je li crvenilo u njima od pijanstva ili od suza.

Ponekad bi zažmurio - pesme su se nizale, neka ruka bi se vinula u vis, neka čaša ljuljnula na pod, a te ruke i ta telesa oko njega, posađena za stolove, ljuljali su se naokolo. Kao novorođenče, nije ih razlikovao od samog sebe. Gubio se, ponovo se nalazio, mučio se, grčio i opuštao, ali onaj osećaj bio je uvek tu - gusta konstanta u samoj srži, neuhvatljivi unutarnji protivnik koga bi jedino ugledao kada zatvori oči...



Sreća, gnev, briga, ekstaza, weltschmertz, pathos...


Osećao je u sebi snagu kakvu nije poznavao već godinama. Kroz ruke mu je brideo neki naboj, da mu se činilo kao da može da podigne i ponese pun kombi cementa. Krivim nogama grabio je beton, a izgledalo mu je kao da ga ore za sobom.




Ušao je unutra umalo razvalivši bravu, zateturao se ispred otvorenih vrata, zaudarajući teško na znoj, piće i memlu. Probudio ih je, usnule na poderanom kauču ispod prozora i sada su im oči svetlele u mraku kao mačkama, gledajući u njega.



Kada bi primetila takav nezgrapan, mračan oblik kako joj se približava, mačka bi uvek hitro ustala, poskočila i uzverala se na drvo, ili se provukla iz prostorije ili isukala kandže...



Ljudi - ti ljudi, ta žena i taj dečak, to nikada nisu uradili.





Celu noć, celo jutro provedosmo u krevetu. Nekad smo se dodirivali samo ovlaš, ležeći podalje jedno od drugog; nekad bi se isprepletali kao morske jegulje, uvijajući tela na načine koje samo strast dozvoljava; usne bi ponekad zadrhtale u snažnom iščekivanju koje bismo, samo igre radi, izneveravali i odlagali. S vremena na vreme izgledalo je kao da ćemo se umoriti, glave nam počivahu na jastucima zagrejanim od naših leđa. Prošla je noć, svanjivalo je.
Ta soba, u kojoj smo sebi dopustili da doživimo sve ono što smatrasmo tajnom, gledala je sa velike visine na grad. Kada je došao dan i ljudi promileli na ulicama, nošeni mašinama i sopstvenim nogama, mi smo bili previsoko da ih čujemo; prozori nam behu isuviše zamagljeni da ih vidimo.
U pauzama se nismo mazili, gledali, ljubili - u tami smo uvek gledali u mrak; kada nas je svitanje počelo obasjavati, u buri užitka videsmo samo sami sebe; kada je došao dan, već previše bejasmo u magnovenju, uskovitlani, uzdignuti i slepi za sve što nije bilo stapanje dodira, mirisa, celog tela i svih osećaja.

Ponekad, kada podelite takvo iskustvo sa nekim, kada vas dan najzad odvoji jedno od drugog i ogoli među vama onu bliskost koja postoji samo u momentima ekstaze, postoji blaži - ili jači - osećaj nelagode da se pogledate, da se vratite u "normalu". Neki ljudi tada odu; neki iz sopstvene neprijatnosti naprave nešto ružno. A mi - mi smo ostali još ceo taj dan zajedno, u istom stanu gde smo se uzajamno probali, iskušavali, pretapali. Prijatelji već neko vreme, bili smo dovoljno slični, bliski i besramni, ili dovoljno otvoreni, čisti i direktni, da se nakon tela dodirnemo i svešću...

Razgovarali smo satima - o sebi, o drugima, petparačkim knjigama i retkim pesmama koje znadosmo; smejali smo se tiho, ponekad i jače, uglas; opisivali smo jedno drugom one osećaje koje pamtimo kao kamene-međaše u životu, i trenutke kada smo se osećali neobično živo; pričali smo o anđelima, Bogu i čoveku, doticali se filozofije u kojoj se spoticasmo na svakom drugom koraku. Ne razdragani - spokojno srećni, nismo uzletali, već radije mirno plovili. Nismo merili vreme i ono nije proticalo, kao što i inače ne može teći ukoliko ga ne merite.

Jeli smo u maloj kuhinji, stojeći; uzimali male zalogaje, više probajući ukuse nego hraneći se. Uživasmo u uzajamnom prisustvu. Nismo se voleli - u našem međusobnom naslađivanju nije bilo dovoljno uzimanja, ni dovoljno davanja; tražili smo sami sebe i nalazili ujedno onog drugog.

Popili smo kafu oslonjeni na zid pored prozora. Bila je kasna jesen i sumrak je već zahvatio horizont. Kada smo se, raspaljeni izdisajima zapadnog sunca, ponovo zgrabili, bilo je to sa svom vatrom i žestinom tog poslednjeg zraka užarene zvezde koji smo popili uz kafu, kraj prozora, visoko nad gradom...







Bio sam sam kada se probudih. Bila je noć. U krevetu, pored mene, ostao je trag topline i obris tela. Polupokriven, osetih neku strepnju - sećajući se jasno osećaja u kostima iz perioda kada sam rastao, mogao sam ga uporediti sa ovim sad. Neka nelagoda prožimala me je, krećući iz stomaka, seleći se putevima krvotoka i životne energije, do dlanova koji su bivali sve više oznojani.

Ipak, pogledao sam u plafon, ležeći na leđima, i nasmejao se - sve je to deo bogatog tkanja života. Zašto smo tako često srećni samo onda kad nismo svesni sreće? A opet, zar nas svest o stvarima ipak ne približava njima? Mnoga pitanja postavljao sam sebi u glavi, glasom nekog drugog. Nisam se trudio da iznalazim odgovore. Kao i celog prethodnog dana, uživao sam sam u sebi. I, najzad, setih se da nisam bio sam.

I setih se...

Negde, daleko, našu sreću okajaće neko drugi.