In memoriam

Day 851, 06:55 • Published in Serbia Serbia • by Ciric Nemanja
http://img291.imageshack.us/img291/3391/lipecinmemoriam.png" width="131" height="128">

eSrbija je juče izgubila jednog velikana. Nasuprot molbama da to ne čini, Lipec je juče ePreminuo, od svoje ruke - ubi ga prejaka reč. Ne znam ko mu je i šta mu je tačno rekao, da nije mogao preko toga da pređe, no ne sumnjam da je taj ili ta tom prilikom demonstrirao sve manire koje je od kuće poneo.

Lipec je uistinu bio Otac Nacije, Pater Patria, Отец Отечества. Nije mi namera da omalažavam veliki trud, zalaganje i požrvtovanje većeg broja velikana, (u koje neskromno i sebe svrstavam), koje su doprinele da eSrbija bude tu gde je danas, ali ipak tvrdim da niko do sada nije uradio toliko mnogo toliko suštinski važnog posla, da ničija uloga nije bila fundamentalno važnija za eSrbiju, nego što je to slučaj sa preminulim Lipecom.

Od svojih prvih dana se trudio da pomaže drugima. Tako je u početku pisao veoma informativne članke i uputstva za nove igrače u vreme je takve članke pisalo još samo ministarstvo obrazovanja, i kada je bila samo šaka ljudi koji bi u opšte mogli tako nešto da pišu. U noć prvih, sudbonosnih, izbora po eSrbiju, dok su glavešine PSSa spavale, on je došao na kanal #eserbia da pomogne. To se doduše, završilo pomalo neslavno, ali je barem pokušao, barem mu je bilo stalo za taj jad i bedu koji je bila eSrbija.

U najcrnje dane po eSrbiju, kada su se Hrvati iživljali u našem kongresu i sa predsedničke funkcije, kada su oni koji bi trebali da budu vođe i koji su uzeli na sebe da budu Oci nacije, spiskali, pokrali, potrošili i izgubili skoro sve što je eSrbija imala, kada je vladala opšta malodušnost, depresija i defetizam, on je bio stvarno jedini koji je mogao da postane predsednik eSrbije. Jedini je imao besprekorno čistu reputaciju i popularnost kojom je mogao da iznese izbore, a kao svedok tog vremena, odgovorno tvrdim da je jedini mogao da spase eSrbiju. Iskusniji igrači, kojih je tada bilo izuzetno malo; ako i nisu bili korumpirani, nesposobni ili zatucani (a bilo je i takvih, normalnih, mada ne mnogo) jednostavno nisu imali vremena, volje i/ili ličnost da budu predsednici.

Bili su to zaista crni dani...

Jolex držao šapu na NBS i pre samih izbora najavio da neće predati vladu i NBS Lipecu ako pobedi (što i nije uradio prve dve nedelje lipecovog mandata), od istih tih para je platio 300 zlatnika Kanađanima za 20ak glasova, a izdao je samo jedan jedini izveštaj o potrošnji NBS, koji na sve liči samo ne na izveštaj. Svi odreda u SeSu smo bili okarakterisani kao Hrvatski poltroni (ili bismo barem bili, da je "pozicija" bila dovoljno obrazovana da upotrebi reč poltron) samo zato što smo dozvoljavali Hrvatima da budu u našoj čet sobi, i što smo se gnušali nekontrolisanim izlivima izopačenog nacionalizma, da ne kažem nacizma. Na četu se "anonimno" puštala montirana slika, na kojoj se "vidi" poruka u kojoj BorKan (tadašnji predsednik eSrbije, visokorangirani vojnik eHrvatske) likuje što će se Srbi "zeznuti" i izabrati "njihovog" špijuna - Lipeca. Vojska nije funkcionisala, kada je pokrenuta, jedina dva čoveka koji su uzeli da nešto rade su bila smenjena zato što su SeSovci. Kongres i vlada nisu apsolutno ništa radili, ljudi su umirali od gladi dok se je državna kompanija za poklone stavljena na prodaju.

Ono što mi je ostalo u najjačem sećanju u vezi Lipeca je kako je on tada bio savršeno miran, nasmejan i vedar, kada bi svaka normalna osoba poludela i rekla DOKLE VIŠE BAGRO BRE! To me je fasciniralo, čoveka su najviše napadali, najviše crnili, svašta izmišljali, a on u predsedničkoj debati sa Jolexom, dok ovaj kaže da se njemu (Jolexu) dokazano može verovati (na osnovu izveštaja o radu NBS koji izgleda kao kada dete musavo od čokolade pokušava da objasni roditeljima kako mleko i hleb koštaju 200 dinara) a Lipecu ne može i kako mu zato neće predati vladu i NBS ako pobedi, se smeška i savršeno mirno i poslovično duhovito odgovara. Ta zrelost, ta smirenost, to me je fasciniralo. Smirivao je i nas ostale, i davao nam je nadu da će sve biti u redu, kao i inspiraciju da nastavimo da se borimo.

Za vreme njegove vladavine Srbija je prešla od države koja je Atlantisov nevoljan test poligon, do države koja je punopravni i uvaženi član PEACE alijanse; od države koja ne kontroliše ni sve svoje teritorije, do države koja je TOvala Hrvatsku; od države u kojoj se svaki dan umire od gladi, do države u kojoj ministar zdravlja svaki dan izbacuje članak sa listom na desetine ljudi koji su delimično ili u potpunosti izlečeni; od države u kojoj se krade i ne radi ništa, do države u kojoj NBS redovno izbacuje izveštaje o svom poslovanju (koje uzgred, posle Lipeca nje više niko ni izbacivao); od države u kojoj ljudi masovno odustaju ili se iseljavaju, do države koja budi nadu i ponos u svim svojim građanima; od države koja ima 1.000 građana, od toga 500 mrtvih do države koja ima preko 6.000; od države koja je zapećak Evrope i Sveta (za nas su tada čak i Bugari bili pojam snage) do države koja će jednog dana da igra ključnu ulogu u geopolitici.

Naravno, nije on sve sam napravio niti iko, a ponajmanje on, tvrdi da jeste. Bilo je ljudi koji su ga savetovali, bio je jak tim nas u SeS koji smo se radili na tome da bude izabran, bilo je ljudi koji su šljakali, da ne kažem crnčili (recimo jedan bandigarf koji je preko 11 meseci član vlade), bilo je ljudi koji su dali veliki doprinos da se to sve odradi. Ali bez bilo kog od njih, to jest nas, je moglo. Bila bi situacija malo gora, ili bi neko drugi radio isti taj posao, ali da tada, u tom trenutku na tom mestu nije bilo Lipeca, ništa od toga ne bilo. eSrbija bi možda danas bila slobodna, ali ne bi mogla ni da sanja da bude gde je sada.

Nikada mi neće biti jasno zašto je izdao onu (prvu) pesmu. Nazire se tu njegov smisao za humor, ali to nije Lipec koga sam ja znao. To je po meni jedini loš članak koji je ikada izdao, jedina greška koju je napravio. Slama me to što će po tome ostati upamćen. Što će jedan tren ljudske slabosti i grešnosti, što će jedan incident koji ne zaslužuje ni da bude spomenut spram svega što je za nas uradio u poslovično kratkom sećanju u Srbalja da obriše SVE - svu vrlinu, svu požrtvovanost, sve uspehe, svo nadahnuće, sve ono zbog čega bi i u stvarnom životu trebali da mu podignemo spomenik. Shrkhkan sam zato što smo izgubili najveće blago koje smo imali, kao zlatnu jabuku u kojoj smo videli malu mrlju i bacili je ambis. Trebalo bi svi da se debelo zapitamo zašto eSrbin sa najviše prijatelja odlučio da nema više volje da se sa nama druži.

Možda najgore u celoj tragediji, je što se javljaju neki ljudi totalno promašeni, koji nisu od kuće poneli dovoljno vaspitanja i ljudskosti da znaju da se o mrtvima ne priča loše, barem dok se leš ne ohladi. Kako u stvarnom životu, tako i u igri. Viđam svakakve komentare, omalovažavanje, obezličenje onoga što je Lipec uradio i bio, i iskreno muka mi je. Vratite se u pećinu iz koje ste potekli, ostavite nas na miru da žalimo makar 3 dana, ako već ne 7, kao za maršala. Ne kažem da sada treba svi da ostave šta rade i plaču u stvarnosti, ali Lipec zaslužuje makar malo poštovanja, i svakako osećaj gubitka.