Godišnje doba

Day 1,190, 18:45 • Published in Serbia Serbia • by NaCa90
P A Ž Nj A!
Ovaj tekst nema veze sa erepublikom, krađama, goldima, porezima.. predsednikom, ministrima, izborima, kongresmenima, eživotom... ali ima veze sa životom...
Ovaj tekst nema ćirilicu, na srpskom jeziku je napisan...Ovaj tekst nema cica i mica i prikolica... Slike su nepotrebne.. Zato obiđite te teme...

.................................................................................................................................................................

Sa sedam godina moje omiljeno godišnje doba bilo je leto. Tada smo se mi, deca iz komšiluka, skupljali ispred kuća i igrali„žmurke", „između dve vatre", „šarenih jaja", "lopova i žandara" i meni omiljene „školice". U mojoj ulici onomad kad sam ja bila dete bilo nas je desetak... ja sam bila negde na sredini, ni najmlađa ni najstarija... Moja mama radi u skoli i na svakom raspustu je donosila kontrolne, stare dnevnike ... Znate već, dečija posla – ko će biti učiteljica, a ko učenik. Moj moto je bio - Reći cu te mojoj mami i dobićeš keca iz matematike! 😃
Krali smo višnje kod komšije, pa nas je on vijao. Imali smo bunker, tj. dečaci su imali bunker daleko u jamuri koji mi, devojčice, nikada nismo videle. Dobila sam batine kada sam se sa tetkinim starim karminom šminkala.. dobila sam batine kada sam uzela dedinu cigaru i krenula da zapalim, dobila sam batine kad sam ukrala pet dinara, dobila sam batine kad sam otisla kod drugarice i nisam dosla kuci pola dana. Pa, dobijala sam batine. Tata me je terao u ćošak. Mazali smo usne ružinim laticama i glumili nečije tuđe živote, igrali smo se Kasandre i Ljovisne. Želela sam da, kad porastem, budem učiteljica ili frizerka... Ali... 😃

U pubertetu moje omiljeno godišnje doba bio je letnji raspust. Tada su počela ona nevina simpatisanja, ogovaranja devojčica ( i dečaka ), skupljanje postera, sličica koje kakvih i... je l' sam rekla nevina simpatisanja? Izlazili smo u centar, blejali na klupici... pustali muziku sa kaseta ( Željko Joksimović je tada bio aaaaa! ). Odlazili smo na turnire u malom fudbalu, navijali za one timove u kojima su igrale naše simpatije. Glumili smo face, sa visine posmatrali „klince", mirisale na jeftine dezedoranse od 60 dinara i vezivale kosu u kike.Sve što sam nosila sa sobom na te turnire bio je ručni sat bez kaiša, 50 dinara i maramice za nos. 50 dinara, koliko žvaka za 50 dinara.. Secam se da je zvaka bila 10 para.. Pa bombardovanje, najduzi raspust ikad.. 😃

Danas je moje omiljeno godišnje doba kada iz Novog Sada dođem kući na vikend. Moja soba. Moj krevet. Moj jastuk. Društvo iz ulice u to vreme, u vreme predavanja i ispita, viđam koliko i Afrikanci sneg. Nema vise onih zabranjenih visanja, koje kad su taman bile za branje, komsija ih je oprskao..Sad svi sede za kompom. I svi su na „Fejsbuku". Svi imaju mobilne.. Sad neke devojčice od po 13, 14 godina, sa malim crnim haljinama, u platformama i sa komplet šminkom i frizurom, piju pivo na slamčicu, kažu, da ih brže uhvati. Poneka od njih ode u mrak sa momkom kojem sam se kao devojčica stidela da javim na ulici, momkom koji je od mene stariji pet godina. Nedeljom ujutro se pakujem, nazad u Novi Sad, pa do sledećeg vikenda, ili sledeceg meseca...

I sedim sad i razmišljam (iako je 3:41 )kako je tužno što ta deca nisu onakva kakva smo bili mi; ne mogu da imaju tu čistotu,tu maštu, tu igru i batine koje smo mi imali onomad. Pokušavam da ne zvučim kao moja baba koja mi prica: „Eee, u naše vreme mi smo...". Samo, malo su sebična ova današnja deca. Umesto da bacaju pesak drugima u kosu, da igraju žmurke i pišu pisamca „simpatijama" iz susednog odeljenja, oni četuju sa istima preko „Fejsbuka" ili im govore preko mobilnih telefona koliko su slatki. Piju pivo. Mi smo pili sok od zove i umakali mali prst u dedinu čašicu rakije daleko od očiju roditelja. Ljube se sa momcima. Mi smo to mogli da vidimo samo na filmu, hahahha, i tad smo pokrivali oči, ali iz fazona, da ličimo na pristojne... 😛

Meni je ova igrica donela dosta toga.. Ljudi, poznanstava pa i pravih prijatelja... Imena neću da spominjem, pronaćiće se oni i one sami!

N.