Join the new world

Tog drugog leta gospodnjeg, dana 1355-tog, krenusmo na hodočašće.
Beše godišnjica od kako se zadnji put naš PAPE oglasio u novinama, pa rešismo da posetimo Jerusalim i njegovu crkvu što podiže na Fruštuk Gori.

Krenusmo Mali od Palube, Fazan, ja i Moša Pijade. Mošu smo vodili jer je on već bio tamo.
Išli smo pešaka, jer sam ja bio na dijeti, a Fazan je prodao kola za pijanku koju je organizovao na Hrast mountain.
Nismo daleko odmakli, tek smo zašli u šumu, kad začusmo blaženo pojanje.
-Ko li to može biti? - zapita se Mali od Palube, ali Moša dreknu:
-LEZI! NE MRDAJ I PRAVI SE MRTAV!
Uskoro iz šume izadjoše neki čudni ljudi u belom, koji pojaše neku molitvu i bajalicu. Promašiše naš žbun i skrenuše levo.
-Ko je ovo Mošo?- zapitah kad prodjoše
-Ma to je neka sekta. Zovu se UJEBOTE. Malo su skrenuli od kada im se prikazala Gospa Spasiteljka od Gvadalupea, ali nisu loši. Malo naporni, naročito kad ti zvone na vrata i trtljaju o religiji, ali samo pustiš kera i rešena stvar.

Krenusmo dalje. Put je vijugao kroz sve gušću šumu. Srećom, Fazan je imao moć da komunicira sa životinjama, to mu je njegova posebna pokemon osobina, pa nas nikakve živuljke nisu maltretirali. I dok je Moša pričao kako ga je Ljisica na prošlom putovanju pokrala, ja se setih i priče o stravičnom vodji čopora, pod imenom Miki Maus, koji je neprijateljima nanosio stravične muke, jer nije hteo da napusti mesto alfa mužjaka. Kažu da čak i Stočar iz Helsinkija je morao da mu plaća redovno danak, samo zbog reputacije. Nije pomoglo ni što je znao Don Vita od Borče i okoline.

Dodjosmo do raskrsnice. Moša stade ispred nas i poče da se krsti.
-Šta ti je ludače- pitao ga Fazan.
-Ćuti i ponavljajte MM, MM, MM, MM, MM, velika MM, velika MM.
Pogledasmo i počesmo da mantramo. Uskoro iz okolnih vrbaka iskoči neki sedi čova, mada je ličio na studenta, obraslog sedom bradom, ali nije moje da pitam šta mu se dogodilo, koji usplahireno zavapi:
-MM? Ko pravi MM!! Ja sam prvi napravio MM!
-O poštovana starino, to sam samo ja Moša! Stigao sam do raskrsnice koja se stalno menja, pa sam hteo da te pitam kuda da idemo na poklonjenje Papi našem?
-O prijatelju, zaebano pitanje. Ako kreneš levo, možda stigneš, a ako kreneš desno, možda i ne stigneš, pa ti kako hoćeš. Zaebani su putevi gospodnji.
-Hvala stari, levo ćemo. Nego još jedno pitanje, ko je sad šerif od Ničega? Čuo sam da su bili izbori skorije?
-Ne pitaj me ništa, zaebano je stanje. Pričaćemo drugi put.
-Ajd pa tako-uzviknusmo i krenusmo dalje. Usput nam je Moša pričao o čudnom starcu, koji je u stvari mlad student, ali propao do sekiracije. Zajebana neka ličnost. Težak život, jednom hteo da ode sa ovog sveta, ali kako drugi pričaju, uskrso je u zadnji čas.

Izadjosmo uskoro iz šume, pred nama se pružila ravnica. Nije ako ona gde idemo, ali nije bila ni mala. Sunce pripeklo, ožednesmo, a bogami i ogladnesmo. Primetio sam da je već bilo podne jer se Fazan spustio na sve četiri, a Mali od Palube poče da priča makedonski.
-Ne sum ja to! Ja sum samo prevodio! PU!
Bilo je vreme da odmorimo, pa zavikah Moši da negde stanemo. On samo reče da nastavimo još malo, jer iza velikog drveta koji se video u ravnici, ima kafana, tu možemo da se okrepimo.
Posle nekih pola sata, zadnjim atomima snage, predjosmo prag male čadjave kafanice, gde jedno lepo devojče pridje i zapeva svojim tanušnim glasićem, malo hrapavim od konzumiranja jelenka, ali ipak umilnim za naše našaćene i žedne duše:
-Drugari, ja sam Kosovka Devojka, šta želite da pojedete i popijete?
-Daj nam nešto da speremo ovu prašinu iz grla, a za jelo donesi šta ima.
-Ok, reče devojče, krenuvši brzo ka kuhinji, dok su je pogledom pratili gosti iz okolne osnovne škole, balaveći i škrgutajući zubima.
-Ona meni neće da da! Ej bre! A ja sam bre dvaput bio konjgresmen i par puta glavni u selo! EJ!!!! - razdra se mali crnpurasti dečkić, koji se uporno trtio na vrhove prstiju, želeći da pokaže kako je viši.
-Tako je Ravno Stopalo! Sugubina je sveta zemlja Svazilenda! - dreknu grupica školaraca okupljena oko stola i krenuše da piju pivo dok još nije došao razredni.

Dok smo halapljivo gutali neku piletinu filovanu ajvarom i pili lokalni viski, što nam je spremio mrzovoljni šef kuhinje koji nije dizao pogled o kolena Kosovke devojke, otvoriše se vrata i udje prodavac lebleblija i ostalih grickalica.
-Bakljave, semenke, tuljumbe, lebleblije, koljači- vikao je prodavac.
-Dodji ovamo-pozva ga Mali od Palube- da nemaš neku lizalicu, ja još imam mlečne zube, ne bih da ih okrnjih.
-Merdita. Nemam časti mi, ali imam divni štapići od susama, moja svastika Fehrundija ih meša najbolje u selo.
-A da neznaš koliko je daleko Fruštuk Gora odavde- upitah ga
-Auuuu, daljeko, bogu mi. Ima da ideš i ideš i ideš, ko što sam ja jednom išao u Kaljiforniju. Tamo je inače mnogo lepo u Kaljiforniju, i svi me zvali Džon. Sad me i ovde tako zovu Ovde sam došao da mirim moju braću, imamo krvnu osvetu, ali neće niko da me sljuša, moram da ih sve utepam!
-Ok, Džonatane, zahvaljujem, vidimo se.

Posle obilnog obroka, nastavismo put, približavajući se brdima i malom jezercetu.
Na jezercetu beše divna mala kućica, ispred koje je sedeo čovek prijateljskog izgleda. Pridjosmo, i kulturno ga pozdravismo:
-Dobar dan- horski rekosmo.
-eDame i eGospodo, eDrugarice i eDrugovi, eBraćo i eSestre, eBebe i eStarci, ePrijatelji i eNeprijatelji...eOstali, dobrodošli na moje imanje! Ja sam Hemingvej Junior, lokalni novinar i urednik u časopisu Kukolj i Banana . Mi se bavimo ezoterijom, pa ako imate nešt zanimljivo, rado ću vam posvetiti moje dragoceno vreme, koje ga i nemam u zadnje vreme, od kad je moja Lepa Kata pa moram da joj masiram prstiće na nogicama. Inače je divna i krasna žena, ali eto, sad je trudna pa moram da joj malo ugadjam.
-Da, poznato mi je, imam i ja jednu trudnu kod kuće, srećom kupio sam joj novi televizor do 80cm, pa sad na miru gleda turske serije, pa mogu malo napolje-rekoh mu ja, tešeći ovog dobrog čoveka.
-JUNIOREEE! ULAZI U KUĆU DA TI JA NE IZADJEM NAPOLJE!!! - čuo se umilni glasić iz kućice.
-Da draga, stižem. Izvinite momci, imam posla, ali ako želite da vam nekako pomognem recite brzo.
-Da li možeš samo da nam kažeš kako da predjemo što pre jezerce. Iako nije na prvi pogled malo, ja sam prošli put kad sam bio ovde, potrošio ceo dan- zapita ga Moše.
-Samo sidjite malo dole, ima skeledžija, recite mu da vas ja šaljem. Zbogom, sa srećom. Evo draga, spusti tu oklagiju, nisam namerno...


U sledećem nastavku, skeledžija ili čamdžija, ko je upalio baklju u autobusu, sundjer bobo i prijatelji, zaseda kod gornjeg vitkovca!