Join the new world

Pretrnula sam, jer su sve oči u tom trenutku bile uprte u samo jednu tačku, a toj se tačkici činilo da je sve manja i manja. Lepo sam osetila kako od uzbuđenja ne mogu čak ni da trepnem. A baš su me pekle oči. Što od dima cigareta, što od napinjanja da u onom polumraku razaznam lica na drugom kraju prostorije, što od samog uzbuđenja.
- Ona? Ona? – pa vi se šalite? Šaljete ovčicu na klanje? Zaista, nemate milosti! – poče Banović sa protestovanjem, ali ne stiže ni reč više da izusti jer ga prekide sledeći.
- Ni ja se ne slažem sa tim tj. slažem se sa Strahinjom... mada i meni to zvuči šašavo, kad izgovorim – zbuni se prvo Obilić, pa se pribra i nastavi: „Pored nas svih ovde i ko zna još koliko muškaraca, u celom Gradu, mi smo našli žensko čeljade da šaljemo lavu u čeljusti! Aman ljudi, jesmo li mi to postali miševi?“
- Jao Obiliću, ajd’ ne pričaj svašta, molim te k’o Boga! Kakav lav, kakve čeljusti? Jel’ čuješ ti uopšte sebe, šta pričaš?
- Spomeniče, ni obratio ti se nisam, celo veče...
- E, to ti je za isto to veče i jedino pametno, što si uradio!
- Slušaj ti, govedo jedno ulickano, kad pričaš sa mnom da stojiš u stavu mirno, jel’ ti jasno?
- Pajz da te ne poslušam, brđanine neotesani!
- Jaoooo.... e sad ću, života mi moga, da te lepo nabijem na jedan neomašćen! Gledaj samo!
E.... onda tu temperamentni Obilić otpusti sve svoje kočnice i zgrabi za vrat zajapurenog Spomenika, koji je istovremeno pokušavao da svojim dugim rukama dohvati njegov vrat. Oni najbliži brže-bolje skočiše da ih razdvajaju i guraju u suprotne uglove sale. Protivnici su se i dalje besno batrgali gledajući se zakrvavljenim očima.
- Sad je stvarno dosta! Da niste prišli jedan drugom, niti se obratili dok traje sastanak. Posle, radite šta god hoćete! Što se mene tiče, možete i da se poubijate, baš me briga!
- Ama Aga, nije u redu, razumeš! – opet će Obilić – nije časno, ljudi!
- Ama, ne radi se o časti Obiliću, razumeš li ti? Radi se o tome da uspemo u naumu! Šta misliš: ako pošaljemo tebe ili recimo Strahinju, da su šanse veće da prođete? Ajde, znamo svi odgovor na to pitanje.
- Ali, ona treba da obavi posao za koji se ljudi obučavaju godinama, zar ne? Nije ona ni spremna, ni sposobna za to – navijao je i Strahinja vodu na Obilićev mlin! „Ne podcenjujem te Malecka, časti mi! Govorim tako, iz ugla praktičnog!“
- .... jer je ne poznajete dovoljno!
Glas koji je ovo izgovorio javio se iz tame jednog od najdaljih uglova sale. Nonšalantno zavaljen u svojoj stolici, ležerno prekrštenih nogu i vidno smiren i opušten, vlasnik tog mirnog glasa nije se pomerio ni za milimetar, niti izgubio na svojoj ležernosti kad su se svi okrenuli prema njemu.
- Garantujem vam da je ona mnogo spremnija i obučenija za taj zadatak, od većine vas. Znam to, jer sam je ja obučavao.

Već nekoliko minuta nisam bila sa ostalima, u sali. Duhom sam se nalazila na poligonu jedinice Cokule, negde u Malineziji. Sećam se svog prvog dana i te... neprijatne atmosfere. Ušla sam u jedinicu na prevaru! Imala sam premalo godina i još manje vojnog ili bilo kakvog iskustva. Ali htela sam... žarko sam želela da putujem, preotimam vlade i vlast u drugim gradovima, pomažem da se jača naš grad tako što će se politički i ekonomski osvajati neki drugi. Bez kapi prolivene krvi! Bilo čije! Iskreno, nikada nisam volela ratovanja. Miris baruta, izrovana i uništena zemlja, bolesni, iscrpljeni, ranjeni vojnici i civili...
Ovaj drugi način mi se činio mnogo jednostavnijim i elegantnijim. Kad obavimo planirano, izvučemo novac i ostalo, samo se pod okriljem noći pokupimo i grad je opet u rukama njegovih građana. Oporave se oni posle nekog vremena. Budu ljuti i besni, ali bar nema onih teških uspomena i rana koje moraju da se ližu da bi zarasle. Mada, sigurno ostane gorak ukus poniženja, još neko vreme!

Nisam mogla dugo da čekam na takav, uzbudljiv život! Činilo mi se da će biti potrebna stoleća da dostignem traženu starost i iskustvo. Zato sam, lažirajući podatke na Formularu za prijem, uspela da se nekako uvučem u jedinicu. Komandir House-Trance, sa osmehom me je obavestio, odmah tog, prvog dana: Otkrivena si! Srećom, na početku! A valjda neće izbaciti i tebe i mene, jer ... ja sam taj kome je promaklo da si slagala!
Gavrment_ (Government with the line) bio je tada jedan od zamenika komandanta u odlasku. Novi se još nije znao ili se otezalo sa objavljivanjem te informacije. Uglavnom, svi su listom slušali ovog čoveka koji nikada nije vikao, nikada naređivao, niti zahtevao. Pogledao me smeškajući se i onda samo prokomentarisao:
-Nadam se da niste došli na kratko, jer ovde se trenira dugo i mnogo ulaže u vojnike. Ne bi valjalo da nas napustite pošto smo potrošili vreme i resurse na vas. Šta kažete na to? Jeste li sigurni u svoju odluku?
- Da! Sigurna sam! – odgovorila sam iako su mi se noge tresle od straha, a srce sišlo duboko u zemlju ispod mojih peta. Ipak, željno sam iščekivala i početak treninga i prve misije. Sećam se koliko sam se ljutila i nervirala kad bi druge, starije i iskusnije, birali za neke odgovornije zadatke, slali među prvima u osvajanje gradskih vlada, dok sam ja još uvek išla u izvidnice, ispitivanje terena i u proveravanje ovoga ili onoga.
Bolelo me, a to se često dešavalo na sastancima, u trenutku kad bi novom komandantu Zavrtki pala neka lucidna ideja na pamet, što bi samo rekao: „Ajde Malecka, na noge lagane, da nam to proveriš!“ Ali, bez reči sam pakovala svoj mali kofer, uzimala iz Gavrmentovih_ ruku lažni pasoš, nešto novčanica u valuti grada u koji idem i kartu za pervozno sredstvo. I nikad nisam izgovorila, iako mi je mnogo puta bilo na usnama: „A što uvek ja?“
Negde, na samom početku moje Cokulićke karijere desilo mi se tako da se, na povratku u bazu, izgubim. Nisam se baš bukvalno izgubila, već sam, sa novcem koji mi je Gavrment_ dao i koji je bio sasvim dovoljan za povratak, uzevši kartu za pogrešnu rutu završila na drugom kraju sveta. Bilo me je toliko sramota da nisam imala hrabrosti da mu to kažem. Sedela sam tako ćutke, u nekoj nedođiji, besna i ljuta na sebe i svoju nepromišljenost, lupajući glavu kako da se izvučem iz te glupe situacije. Nisam htela nikog da pitam za pomoć, ali mi nije padalo na pamet kako da se, bez te pomoći, izvučem. Na kraju sam ga ipak pozvala i kada sam čula njegov miran glas, kriknula sam izbezumljena: „Molim te, vadi me odavde!“ Kao da se ništa nije desilo, bez komentara, čuđenja, podsmeha ili izrugivanja...poslao mi je kartu do kuće i nikada, nikom nije to pomenuo!

Sa takvim načinom života nisam imala mnogo prijatelja. Kome bih mogla da objasnim gde sam tek tako odjednom nestala ili zašto sam dala otkaz na poslu bez ikakvog razloga. Jedini prijatelji bili su mi Cokulići, kako sam ih od milošte zvala. A bili su divni! Priređivali su mi rođendanska iznenađenja, stalno darivali neke poklone, radovali se svakom našem susretu kao deca i obožavali kad se sa njima šalim. Da, bili su to najlepši trenuci u mom životu.

Onda se sve promenilo! Odjednom! Tek tako, preko noći, pravila života su postala potpuno drugačija. Cokulići više nisu mogli da žive od... te, svojevrsne otimačine. Tiho i skoro neprimetno, kao stara životinja koja je izgubila snagu i polet, telo Cokulića je odumrlo. Ja sam još neko vreme sretala Gavrmenta_. Ponudio mi je posao u svojoj fabrici, ne sećam se više u kom delu sveta i izdašnu platu, dok se ne snađem. A u toj njegovoj fabrici vladalo je neko čudno bezvremeno bezvlašće. Ne nalazi se u istoriji ni jedan dovoljno dobar primer da ilustruje tu atmosferu. Petkom je recimo bio „happy day“! Radnici su već negde oko podneva zasedali oko stolova i otvarali pivo, a službenice u kancelarijama su imale obavezu da petkom dolaze u mini suknjama. Tako su hodnicima na sve strane sevala obla kolena, a iz kantine se već oko dva popodne orila pesma i smeh! Ta su pravila svi obožavali, a petak bio omiljen dan u nedelji!

Tamo sam jedno vreme uživala u bezbrižnoj ušuškanosti ubijajući se od dosade, sve dok me pošto sam slučajno naletela na njega, Olimpijska vatra nije pozvao da se pridružim Bejevima. Vratila sam se kući, ostavivši uspomenu na Cokuliće da živi duboko u mojim sećanjima.
Nežna, lepa, vedra, vesela... uspomena!

Gavrmenta_ sam, posle toga, viđala s vremena na vreme. Vratio se i on u Grad, postao jedan od komandanata poznate vojne jedinice i prestao da luta po svetu. Nismo ni mnogo, ni često pričali, tu i tamo ponekad, po koju reč. Kao da smo se plašili da pod utiskom tog našeg, mogućeg razgovora, ne dođemo do tačke kada ćemo pomenuti Cokuliće, to prošlo vreme i sreću u kojoj smo se bezbrižno kupali.

Slike iz prošlosti podsetiše me i na mene, takvu kakva sam bila tada: radoznala, vesela, puna života, hrabra! Htela sam u svemu da se oprobam, sve da vidim. Činilo mi se da za mene ne postoje granice ni nemoguće! I kud li je samo otišla sva ta snaga, sav taj entuzijazam? Jedino čega se sigurno sećam je, da je posle tog perioda i perioda bavljenja politikom u Bejevima nastupio očaj, tuga i samoća i da me je takvo stanje duha i „oteralo“ u Dezertiju. Tamo, u senci palmi i sa pogledom na nepreglednu pustinju privremeno sam pronašla svoj mir.
Ali, ko sam ja danas? Šta želim od svog života, ja... ovakva kakva sam sada?
Nisam imala odgovore na ta pitanja...

Posvećeno mojim Cipelićima!