Join the new world

Videla sam im na licima, da prate svaki moj pokret, mimiku. Htela sam da im kažem da sam bezvoljna, tužna, nezainteresovana… Ali, bi mi žao! Zato sam ih samo pažljivo gledala, pokušavajući da ostavim utisak osobe koja prati šta govore. Međutim, zanimala sam se nečim drugim. Primetila sam, tek sad, da im je boja očiju gotovo identična. Pogled zato, nije! Kodžakov sirov i užaren. Despotov blag i zabrinut.

- Vrlo je važno da shvatiš koliko je ovo ozbiljno! Ne teramo te ni na šta! Razumeš? Ako hoćeš – hoćeš! U redu je i... ako nećeš!
- Ama čekaj Kodžak! – umeša se Despot. „Nisi joj rekao ni o čemu se radi, a već: hoćeš – nećeš – ne moraš! Pa ko bi pod takvim uslovima prihvatio?“
- Pa dobro... ja samo da objasnim ozbiljnost situacije. – pravdao se Kodžak.
- To je shvatila! Ajd’ sad dalje!
- Vidi... Malecka... stvar je generalno vrlo prosta. Treba da odeš u Kroasaniju i obaviš dva zadatka.
- U Kroasaniju? – pitala sam bunovno, kao da se budim iz dubokog sna.
- Da! Prvi zadatak je da odneseš jednu depešu, a drugi... da se vratiš čitava!
- Kakvu depešu? Kome?
- To ćemo ti reći ako kažeš: Da!
- Pa dobro... onda... da!
- Odlično! Sutra uveče dodji u Agin kabinet. Despot će se pobrinuti da nemaš problema na ulasku u Gradsku kuću.
Odmah, pošto sam ispratila dva gosta i zatvorila vrata svoje kućice imala sam osećaj da sam se brzopleto uvalila u nešto što mi možda i nije trebalo! „A dobro...ko zna? Ustvari, sve je bolje od ove učmalosti!“
Rezignirano sleganje ramenima, spremanje za spavanje i tvrd san bez snova, protokol kog sam se čvrsto držala poslednjih meseci i ... ono čemu sam se najviše nadala i radovala na kraju dana, u poslednje vreme.

Mala sala bila je u sastavu gradonačelnikovog kabineta. Prolazilo se baš kroz njegovu kancelariju da bi se ušlo u majušnu prostoriju. Malu, zato što ju je ispunjavao veliki sto i mnoštvo stolica koje su bile prislonjene što uz sto, što uz zidove za takozvane „pozvane posmatrače“. Izreka „kad bi zidovi mogli da pričaju“ ovde nije važila. Ovi zidovi su pričali neverovatne priče! Teško da se više moglo naći nešto veće parče zida da se u njega umetne još neka slika, screenshot neke važne bitke, grafikoni, proglasi, uramljene naslovne strane novina... svega je tu bilo! Za trenutak mi se pogled zadržao na toj izložbi prošlosti Grada, koja eto nije „običnom“ građaninu bila dostupna. A onda... pogled mi se zaledi na poznatom, dragom liku, koji je sedeo pored Age, pričajući nešto izgleda vrlo važno, „uvo na uvo“!
- Tajo! Tajice, pa... ti si došao?
Čim me je video, ustao je i nasmešen mi pošao u susret. Na licu mu se videlo da je umoran i nekako zabrinut. Dug put od Hamburgerije ostavio je traga na njegovoj inače uvek uspravnoj figuri. Duga plava kosa, sa dvema sitnim pletenicama pored lica i topli plavi pogled ispod naočara sa tankim zlatnim okvirom ipak su ostali poznato isti.
- Heeej... Malecko moje! Dodji da te taja zagrli! Da, stigao sam maločas, pa me odmah pozvali ovde, na hitan sastanak. Nisam stigao ni da ti se javim. Jesi li mi dobro?
- Ma... jesam, tajo! Jesam...
- Eh, pa ne valja što je „ma“. Ima nešto, ha?
- Ništa važno, veruj mi!
- A dobro... ako ti tako kažeš?
Nisam nikada pokušavala da „iskoristim“ to što mi je on otac. Ni položaj, ni uticaj. Učila sam iz njegovog ponašanja da zarađenu funkciju i životne poene treba pametno i sporo trošiti. Zato sam se uvek libila da se pozovem na njegovo ime. A mogla sam, bilo gde u svetu, svugde je nekog znao i imao za prijatelja. „Samo i jedno kad je to stvarno neophodno treba se služiti onim što si postigao i krckati zarađene kredite! I nikad ne zaboravljati koliko je u to uloženo truda i vremena!“ Pamtila sam te reči, vrlo dobro!
- A što si mi ti tako, nekako zabrinut?
- Ehhhh... čućeš sad! Bolje da ti ja ništa ne govorim. Dođi, sedi ovde do mene. I, samo da ti kažem jedno i to dobro zapamti: Ništa ne moraš, ništa se od tebe ne očekuje i ako osećaš i najmanju sumnju, slobodno odbij. Imaš moju punu podršku, šta god da odlučiš!
- Ali šta... šta?
- Hajde sedi, sad će početi sastanak.

I zaista! Aga odjednom podiže glavu sa nekih papira koje je proučavao i povika:
- Ajde, sedaj! Počinjemo!
Svi sedoše, glasovi su utihnuli i sad bi se ona muva, koja je često građanima bila personifikacija željenog prisluškivanja važnih sastanaka, mogla lako čuti. Ali, izgleda da je i ona poštovala važnost trenutka, jer je zavladala potpuna tišina.
- Dakle, da ne okolišam previše. To što smo imali entuzijazam da saslušamo naše komšije se pokazalo kao dobra odluka. Mislim da nema potrebe da posebno naglašavam da sve što ću na dalje izreći, ja ili bilo ko ovde, nesme i to ponavljam još jednom, nesme ni u kom slučaju izaći u javnost. Ovo je trenutak najdublje konspiracije! Jesmo li se razumeli?

Okupljene glave, koje su se nazirale u polumraku sale, nemo zaklimaše. Tek sad mi upade u oči da je osvetljenje bilo vrlo, vrlo skromno. Kasnije mi je Despot objasnio da je to iz bezbedonosnih razloga. Ako bi u redovnim pregledima možda i promakla neka špijunska kamera koja bi mogla da snimi i omogući čitanje sa usana na snimku, pod ovakvim svetlom bila je potpuno beskorisna. Zvuk se ometao sa, za to posebno instaliranom, aparaturom.
- Da nastavim onda... Ono što je zaključak sastanka, a što smo mogli da naslutimo iz razgovora koji su bili manje zvanični ili potpuno nezvanični, stanje u Kroasaniji je mnogo gore nego što smo mislili. Struje koje su za potpisivanje mira sa nama i koje su, naizgled glasnije i mnogobrojnije, su ustvari samo puštene da u ovom trenutku stvaraju takav utisak. Istina je nešto drugačija! Izgleda da su ove „druge“ struje, nama nenaklonjene, rešile da se urote sa našim najačim neprijateljima iz Jeloustonije i Tulumbije i da pokušaju da nas porobe! Trenutno rade na tome iz sve snage! U svetlu tih najnovijih vesti, naš tajni plan o osnivanju novog saveza, čija bismo okosnica bili mi i Kroasanija, naravno potpuno pada u vodu! A kad se tome dodaju i šuškanja o pojavljivanju na tržištu novog, vrlo razornog oružja sve dobija na još većem značaju!

Ove tri poslednje rečenice imale su efekat betonskih tabli koje su potpuno nenajavljeno bačene sa vrha neke poviše kuće. Bam! Tras! Buuuuum! Skoro svi učesnici sastanka oko stola poskakali su na noge, kao opareni, i počeli u glas da viču: „Savez, kakav savez? Urota protiv koga? Kakvo sad novo oružje? Zna li neko nešto o tome? Eto, eto...! Znao sam, znao sam!“

Aga izdrža ovaj „udar“ potpuno mirno gledajući u svoje uspaničene saradnike. Ta me njegova neodglumljena mirnoća inspirisa da pomislim kako je potrebno mnogo snage i znanja da bi se bilo dobar Gradonačelnik ovog našeg grada. Nije toliko zbog nezgodnih neprijatelja, teških uslova života koji su se stalno menjali na gore, koliko zbog samih građana. Bili su.. tako... čudni; i po naravi i po reakcijama.
- Ama šta sam ja rek’o? Jesam li ja rek’o da će se Tulumbija dogegati do naših granica i da treba da idemo da ih bijemo kod njih, a ne da čekamo da nam dođu? Jesam! I, šta se desilo? Upravo to što sam rek’o!
- Čekaj Obliću, to je samo deo priče! Čuješ li?
- Nema sad šta da se čeka Džimi! Sad je kasno!
- Nije samo to problem Obiliću... A i vi Gradonačelniče, da Vas sad ja nešto pitam... kad smo već svi ovde? Jeste li, Boga mu, baš morali da slušate sve što kažu ovi naši dragi „prijatelji“ iz Huntarije i da manje verujete ovima iz Vanglinije? Huntariju vode deca iz obdaništa koja, kad se sve zajedno sabere, nemaju ni 30 godina! A ovi drugi... ko da imaju za vođu neku babu vračaru, a ne vojnike i političare! Kad ih pitaš jel’ mogu ovo ili ono, nikad nisi siguran dal’ su i oni sami sigurni šta su rekli? I stalno trčkaju ovamo-onamo! Čas su sa nama, čas protiv nas! Jesmo li morali svima da pomažemo? Mogli smo lepo da jačamo svoje pozicije i da se bavimo nekim drugim i pametnijim stvarima.
- A dobro Džimi.. ti si bio Gradonačelnik i to dva puta! Jel da? Ako si znao bolje, što se nisi opet kandidovao? – upita ga ironično Vidra, Agin rođeni brat.
- Nema potrebe! Dok sam bio Gradonačelnik osvojili smo pola sveta i bili tako blizu da ostvarimo neke od najambicioznijih planova. I verovatno bismo to i uradili da mi kojekakvi nisu ubacivali sve i svašta u klipove! Niste vi to zaslužili! - zaključi Džimi sarkastično.
- Hahaha, ti mora da se šališ! – odgovori mu Vidra, srdačno se nasmejavši.
- Dobro ljudi moji, pa jel mora ovako svaki put? Da se vreme troši na glupe razmirice i rasprave od Kulinbana? Ima li sad nešto važnije od toga? – zapita moj otac, tiho negodujući.
Ipak, čuli su ga! Valjda je u njegovom očinskom glasu bilo i očaja, tuge, straha, pa je prevladalo saosećanje i svi se odjednom ponovo umiriše.
- U pravu je Angel, da ne gubimo više vreme, plan je sledeći – nadoveza se Aga... i tu, odjednom snizi glas. Dakle, poslaćemo glasnika jednoj vrlo visoko pozicioniranoj osobi u Kroasaniji sa porukom da ćemo pružiti vojnu, ekonomsku i svaku drugu pomoć da se izvrši prevrat i toj osobi omogući da preuzme vlast u Kroasaniji. Potom bi se ubrzano sproveli pregovori sa svim zainteresovanim stranama i u najkraćem roku udarili temelji za novi savez, sa kojim bi se odmah krenulo u sukobe sa Jelostounijom i Tulumbijom.
- Ali, Kroasanija je u prijateljstvu sa ta dva grada, kako ste to mislili? – upita Banović Strahinja. I, osim toga, ja sam recimo protiv saveza sa Kroasanijom iz dobro poznatih razloga, koje nema potrebe da ponavljam!
- Ti si u svojoj suštini antiprotivan i nema potrebe da se to ponavlja! I da, svi znamo tvoj stav o Kroasaniji. Ali, trenutno je on najmanje bitan, a mnogo bitnije je kako ćemo se pripremiti za odbranu od saveza ova dva velika i moćna grada, kome će ko zna još ko da priđe – upade mu u reč Fejs.
- Tebe ništa nisam pitao, Fejs! Uostalom, ko uopšte može da garantuje da će taj plan i da upali? I ko će da ide da preda tu poruku?
- Pa, ići će osoba koja je sposobna da to obavi i koja ne upada u oči – odgovori mu Aga istovremeno gledajući u mene.

Nastavice se...