Dragi moji...

Day 1,459, 09:10 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI


Dragi moji, znate, ja živim u jednom selu, u komšijskom vam ataru, u sred Srbadije naše mile... Imam dva brata i sestru, svi jedno drugom do uveta, a ja najstariji među njima. Seja nam je odmah posle mene, ali još je nismo udali, čekamo pravu priliku za nju. Ono, nije da je neće udvarači, a kako i ne bi, kad je lepo makar koliko i Boki 13, ako ne i lepša. Čak je i guzičastija od njega, nekako, rumenija... Pa znate, seljačko dete, prava lepotica.

A bogata smo mi familija... Osim puno zemlje, stoke i svih ostalih potrepština, imali smo do prošle godine najleeepši poljski toalet u selu. Prosto miriše kad uđeš u njega. A onda je prošle godine komšija do nas napravio jedan još lepši, pa sad tajo crta kaki će naš biti, kad srušimo ovaj i napravimo taj novi, polepši od prethodnog...

A divno nam je bilo detinjstvo, baš divno... Livade, šume, žmurke... Nas četvoro i troje komšijine dece. A stalno smo vodili rat sa njima. Oni su nešto stariji od nas i često smo, kao deca, morali da se krijemo od njih, ali ih se nismo plašili, ni najmanje. Nego, zbog sestre, da ne gleda ona kako nas biju... jednom je najstariji njihov brat ukrao našu sestru, ceo dan smo je tražili, mislili smo da se izgubila... Posle dva sata je našao tajo, sakrio je taj najstariji njihov brat ispod sebe, pa se pomera, ne bi li joj malo pokrio glavu, malo noge... Uf, al' ga izbubeco tajo tada, od tad ne pričamo sa komšijom... A i ne znam što ga tajo toliko istuko, pa samo su se igrali. Čak je i seji zabranio jedno vreme da se igra sa nama...

E,onda je jednog dana u naše selo došao nekaki kablovski provajder ili kako se već vika. Komšija što radi u Nemačku sredio nešto preko opštine, razvlačili neke žice mesecima... I sad celo selo može da gleda pink, bez da ima snega. A uvedosmo i internet... Posle i računar kupismo, milina. Kad sam shvatio kako se surfuje, pa pronašao neke sajtove, shvatio sam i zašto je tajo izbebuco komšijinog sina... Ih... sad bi i ja to radio, pa nek' me izbebucaju...
Svete mi svojeručice, sledeće godine će i mene zbog toga tući, zakleo sam se.

I taj internet nam razbi divno detinjstvo... Nas četvoro počesmo da igramo neku igru što je erepublikom zovedu. Sve je počelo divno, tukli se u neke bitke, pravili mi zajedno firme, pomagali jedno drugom... Kad vidimo i komšijina deca počela da igraju... I oni sve kao i mi, osim što nismo bili u istoj jedinici. Ali oni bejašu i u nekoj stranci, a mi nismo tada ni znali da postoje stranke... Brže bolje, rešismo i mi da se prebacimo u stranke, da ne budu oni bolji od nas. E, tu se zeznusmo, drugari moji...

Seja Milunka izabra UmES, kaže da ona dobro mesi i da joj ime stranke sasvim pristaje.
Brat Miša izabra SaZRo, kaže da on najviše voli kad na njivi sve sazori, pa je zato izabrao tu stranku, a jes bio taki, samo je voleo da pokupi plodove tuđeg rada.
Brat Rade je bio veliki navijač lokalnog fudbalskog kluba, čak bi se moglo reći da je bio i vođa navijača, jer je bio najstariji od sve trojice što idu na utakmice. Jednom je čak i petardu bacio na sred meča. Prvo su ga tukli žandari Pevac i Danke, a onda tajo. I baš zbog svojih navijačkih sklonosti, on izabra da pristupi huliganima eSrbije.
Ja sam dugo razmišljao, pa shvatih da sam često taji krao cigare, kad on ode da legne i samim tim je idealna stranka za mene bila APamo.
Kako god, izabrali smo te stranke, samo da ne budemo u onoj DeSiSele, u kojoj su komšijina deca.

I ne bi to bio neki problem, da svako od nas nije postao neki faktor u svojoj stranci... Tad počeše svađe za vreme večere, posle i ručka, pa za vreme oranja... Čak smo i jednom udvaraču, koji je došao da prosi Milunku, rekli sve najgore o njojzi, ali ne, nismo mu govorili kaka je ovako, nego ono iz erepublika. Mi smo shvatili da kaki si na igri, taki si i na delu, pa mu tako prenesmo. Pobeže čovek... A miraz beše bogat...

I tako, pišem vam ovo pismo dragi opštinari, sas molbu da nam makar preko zime isključite internet, jerbo smo onda svi oko peći, ne izlazi se mnogo napolje,osim da nacepaš drva i rasteraš vukove, pa se plašim da može doći do nekog krvoprolića... A i tajo nam se zainteresovao šta to mi radimo... Šta bi tek bilo da on počne da igra, ne smem ni da pomislim...

Sas poštovanjem, komšija iz susedni atar, Milutin, zvani Svinjar.