Join the new world

MISTERIOZNI PUKOVNIK, PREVRATNIK, DIPLOMATA I OBAVEŠTAJAC

Gotovo da nije bilo bitnog i velikog istorijskog događaja u prvoj polovini 20-tog veka, a i u godinama posle Drugog svetskog rata, u kojem aktivno nije učestvovao Božin Simić, nekadašnji pukovnik srpske vojske i heroj Velikog rata.

Za razliku od njegovih prijatelja, sa kojima je započeo karijeru, njegov život se završio prirodnom smrću, u dubokoj starosti, iako je bio, kako to naš narod kaže, mirođija u svakoj čorbi. Nikada se nije previše pokazivao, pa se za njega slobodno može reći da je znao da sačuva svoj život i uvek stane na pravu stranu, bez obzira na težinu problema i situaciju, pa je iz toga izlazio sve jači i uspešniji.


Diplomatski dosije

Rođen 20. 11. 1881. g. Veliki Šiljegovac, srez Rasinski, okrug Kruševački. Oženjen, supruga Normand, rođena 1899, domaćica. Sin, Dragan, rođen 1929, maturant.
Božin Simić je završio šest razreda gimnazije i viši i niži kurs Vojne akademije. Govori ruski i francuski jezik, čita engleski.
Do 1916. g. bio aktivni oficir. Od 1917. do 1935. g. bio u emigraciji. Posle 27. marta 1941. poslat u SSSR na potpis pakta. Krajem 1941. postavljen za poslanika. Krajem 1941, do 1943. bio poslanik u Francuskoj. U bivšoj jugoslovenskoj vojsci bio aktivni potpukovnik. Nije učestvovao u NOP-u. U emigraciji proveo od 1917. do 1935. godine. Boravio u Rusiji, Francuskoj i Austriji. Najviše u Francuskoj.
Ove suvoparne činjenice iz života pre Drugog svetskog rata Simić je proširio:
„Iz Vojne akademije izašao sam, kao inženjerijski potporučnik, 1900 g. Po svršenom višem kursu Voj. akademije /1903/ po sopstvenoj želji preveden u pešadiju.
Godine 1902. stupio u zaveru. Maja 1903. pozvan iz Niša za aktivno učešće u dvorskom prevratu /29 maj/. Sa sobom u Beograd doneo pun kufer dinamita za nasilno otvaranje dvorske kapije i vrata na starom dvoru u kome su stanovali kralj i kraljica. Te noći bio među prvima koji su prodrli u dvor.
Kao oficir sve vreme služio u unutrašnjosti zemlje. Godine 1911. postavljen za komandira Ristovačkog pograničnog rejona /Vranje/ za graničnu poverljivu službu. Kao granični oficir, više puta nelegalno proputovao Makedoniju, Kosovo i Sandžak radi organizovanja tamošnjeg življa za oslobodilačku borbu."


Uloga u balkanskim ratovima

Božin Simić, zaverenik, pripadnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt", član slobodnozidarske lože „Ujedinjenje", u diplomatskoj „autobiografiji" objasnio je svoje učešće u akcijama pred početak balkanskih ratova:
„Pred sam rat, po želji i molbi Radomira Putnika i Stepana Stepanovića, ondašnjeg ministra Vojske i načelnika Generalštaba, išao sam u Skopsku Crnu Goru radi rekognosciranja terena i komunikacija. Mobilizacija naše vojske zatekla me u okolini Kačanika. U srpsko-turskom i srpsko-bugarskom ratu učestvovao kao komandant samostalnog odreda i komandant bataljona. Jedno vreme bio sa Crnogorskom divizijom. Po svršetku balkanskih ratova, na insistiranje Vojvode Putnika, kao dobar poznavalac prilika u Makedoniji i Staroj Srbiji, protiv svoje volje postavljen sam bio za komandanta Žandarmerije u ʼNovo Oslobođenim Krajevimaʼ."

Počinje da se bavi obaveštajnim radom, naročito u periodu nakon 1911. godine, kada postaje nadzorni oficir Vranjskog graničnog rejona.

Iako oficir, a ne klasični obaveštajac, Simić počinje da deluje pod okriljem Crne ruke, tako što, u saradnji sa Vojom Tankosićem, uspešno prebacuje četničke jedinice u Makedoniju, koja je tada pripadala Osmanskom carstvu. Ove akcije nisu, bar zvanično, bile odobrene od strane srpskih vlasti, ali se za njih znalo. Četnici ili komite, kako su ih drugačije nazivali, napadali su turske policajce i vojnike, štitili ugnjetavano srpsko stanovništvo, ali i snimali teren pripremajući se za Prvi balkanski rat.

Međutim, on nije bio samo oficir koji je učestvovao u organizaciji, nego i majstor prerušavanja, pa se 1912. godine, sam, preobučen u seljaka, našao daleko iza neprijateljskih linija, tačnije u Prištini, gde je izviđao, crtao mape i pripremao akcije srpske vojske za oslobođenje Kosova i Metohije i Raške oblasti. Osim toga, uspostavio je veze sa liberalnim albanskim prvacima, koje su Srbiji koristile kako u Balkanskim ratovima, tako i tokom povlačenja preko Albanije tokom 1915. godine.

Neustrašivi gerilac na udaru političara

Kada je počeo Prvi svetski rat, Božin Simić uspešno komanduje bataljonom. Njegovi vojnici, uostalom kao i kod svih crnorukaca, odlikuju se velikom hrabrošću, patriotizmom i borbenošću. Zbog njegovih briljantnih organizacionih sposobnosti, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, zajedno sa Mustafom Golubićem, šalje ga u Rusiju, kako bi prikupio dobrovoljce za proboj Solunskog fronta. Ovaj tim iskusnih i prevejanih obaveštajaca bio je veoma uspešan, naročito u Odesi, gde su napravili i obučili Dobrovoljačku diviziju, koja se sastojala i od zarobljenika sa Istočnog fronta, koji su sa Balkana. Podsetiću da su Srbe iz Bosne i Hrvatske, Austrougari mobilisali u svoju vojsku i slali na Istočni front da se bore protiv Rusije. Većina ovih vojnika, namerno se predala i priključila srpskoj vojsci, pa su Bosnu i Hrvatsku oslobodili noseći uniforme vojske kraljevine Srbije.

Po prirodi buntovnik, nemirnog duha, nije želeo da bude „žandarm" koji čuva poredak. Zbog svog karaktera došao je u sukob sa Pašićem i regentom Aleksandrom jer nije želeo da bude njihov „politički komesar". Po njegovom svedočenju, iz čisto političkih razloga bio je optužen u Solunskom procesu (1917), mada se u vreme „pokušaja atentata" na regenta Aleksandra nalazio u Odesi:
„Na osnovu autentičnih podataka, da za vreme Solunskog procesa nisam bio u Rusiji, ja bih, u društvu Apisa, Vulovića i Malobabića, takođe bio streljan. Što se to nije desilo, imam jedino da zahvalim nemačkom admiralu Tirpicu, koji je naredio podvodnu vojnu 'ā outrance' i njome prekinuo svaku vezu između Rusije i Engleske i Francuske baš tih dana kad sam po svojoj želji trebao da krenem iz Rusije za Solun. Moja optužba za atentat, mada sam bio više od hiljadu kilometara daleko od ʼmestaʼ atentata, najbolji je dokaz da je tobožnji atentat protiv Aleksandra najtipičniji policijski trik."

Simpatije za boljševike

Međutim, 1917. godine dolazi do Solunskog procesa, gde su, pored Apisa, optuženi najistaknutiji crnorukci. Od samog početka, bilo je jasno da je proces namešten, pa za razliku od Golubića, koji se vratio da svedoči u korist Apisa, Božin Simić ostaje u Rusiji, gde započinje borbu za njegovo pomilovanje. To ga je koštalo oduzimanjem činova, ali i presudom u odsustvu na čak 18. godina zatvora. Koristeći svoje diplomatske i špijunske veze, a čak i masonske, jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Petrograda je pisao pisma svim svetskim vladarima, tražeći pomilovanje za Apisa, ali je njemu presuda bila doneta i pre nego što je optužen. Pašić i kralj Aleksandar su bili neumoljivi.Svestan da se ne može vratiti u Srbiju, nakon Oktobarske revolucije, Simić se pridružuje ruskoj vojsci koja mu priznaje čin pukovnika, pa nastavlja karijeru u Crvenoj armiji. Nuđen mu je čin generala, ali ga je učtivno odbio. U njegovom životu, tokom emigracije, bilo je teških trenutaka, čak i besparice, pa je poznato da mu je novčano pomogao pukovnik Vladimir Tucović, brat poznatijeg Dimitrija, koji se u međuvremenu obogatio, ali je već tridesetih godina Tucović za Simića rekao da je međunarodni hohštapler.

Čim mu se ukazala prilika, napustio je redove stare armije i krenuo na put za Jugoslaviju, da u njoj povede aktivnu borbu. U Bergenu Englezi su ga zadržali od puta i držali pod prismotrom mesec dana."

Aktivnost između dva rata

Nakon rata, u jednom periodu, verovatno se i tada bavio obaveštajnim radom za SSSR, Simić odlazi u Francusku, gde se obogatio i oženio u Nici sa Francuskinjom. Tih dvadesetih godina, novčano je pomagao Mustafu Golubića, koji je u Beču takođe nastavio obaveštajni rad.Međutim, ni jednom od njih dvojice, Srbija nije izašla iz srca. Iako se Golubić prerušen vraćao u Srbiju, Božin Simić je želeo da to uradi u velikom stilu. Zahvaljujući ugledu koji je stvoren u Crvenoj armiji, potom masonskoj loži, zatim u Francuskoj, Simić pregovara o povratku u rodnu zemlju. Vratio se 1936. godine. Odmah je uhapšen i poslat u Požarevac na odsluženje kazne od 18. godina zatvora, ali je već sutradan pušten.
Zanimljivo da su mu, odmah nakon puštanja, vratili čin pukovnika Srpske vojske, uz napomenu da nije osuđen 1917. godine, nego penzionisan, pa su mu isplatili i sve zaostale penzije, tako da je, u jednom danu, ovaj obaveštajac i vojnik, zaradio pravo bogatstvo. Ova činjenica možda i najbolje govori o moći ovog neobičnog čoveka.

Diplomata Titove Jugoslavije

Pošto je uvek bio na strani protiv Nemaca, Bugara i Turaka, teško ga je pogodilo potpisivanje Trojnog pakta sa Nemačkom i Italijom. Odlučan da to zaustavi, uspešno organizuje martovske demonstracije sa generalom Simovićem, a zajedno sa Golubićem, prisustvuje potpisivanju sporazuma između Jugoslavije i SSSR-a, 6. aprila 1941. godine, samo nekoliko sati pre bombardovanja Beograda.Kada se pozdravio sa Staljinom i rekao svoje ime, Staljin je izgovorio: „Da, znam, Crna ruka.“Na početku Drugog svetskog rata, Božin Simić odlazi u London, a potom ga kralj Petar postavlja za ambasadora kod De Gola.

Ostaće upamćen njegov govor u Britanskom parlamentu, kada je 1943. godine optužio saveznike da bombarduju Srbiju i Beograd, iako su protiv Hitlera, a ne bombarduju Sofiju, koja je na strani nacista. Koliko je njegov uticaj bio veliki, a govor nadahnut, pokazuje činjenica da su saveznici bombardovali Sofiju samo nekoliko dana nakon toga. Bugarska mu to nikada nije oprostila, pa su organizovali neuspešan atentat na njega 1946. godine u Sofiji. Njegova izjava, nakon pokušaja atentata, bilo je podsećanje na govor u Britanskom parlamentu.
Pred kraj Drugog svetskog rata, stao je na stranu partizanskog pokreta, a njegove zasluge, kao obaveštajca, diplomate i oficira nisu ostale nenagrađene. Bio je član proširenog saziva Avnoja i poslanik. Imenovan je za ambasadora FNRJ u Turskoj. Prilikom prolaska kroz Sofiju na putu za Tursku, na njega je pokušan atentat. Pričalo se da je to osveta za ono bombardovanje Sofije. Jedno vreme bio je i ambasador Jugoslavije u Parizu. Tokom krize Informbiroa, odrekao se Staljina. Preminuo je 1966. godine u Beogradu u 85-toj godini života.