Bešte živi idu mrtvi

Day 561, 08:14 • Published in Serbia Serbia • by Red Svetog Djordja

Zamoljen od stran igracice simijon I (http://www.erepublik.com/en/citizen/profile/1429454) objavljujem sledeci clanak uz nadu da ce imati mnogo vote-a:
________________________________________ _________________

Neću da otvaram svoje novine. Nadam se da ćeš objaviti ovo


Ne smemo klonuti duhom šta god se događalo. To je zavet naših starih.

Bešte živi idu mrtvi

Zima, januar 1916. Moravska stoji na obali nabujale Maće. Kralj, regent i premijer nastoje da diplomatski reše ono što nisu rešili pre nego što su naredili povlačenje preko Albanije. Pokušavaju da odobrovolje Italiju kako bi dozvolila da vojska krene dalje. Međutim Italija strepi od mogućeg širenja tifusa i preti da će pucati na Srbe ako se pojave u Valoni. Oko 500.000 ljudi žena, mladih gladuje i smrzava se već danima. Slabiji masovno boluju i umiru.Konačno u štab vojvode Stepe stiže dugo očekivani kurir iz Valone. Svi oficiri, ordonansi i kuriri koji su se zatekli u štabu požurili su prema kabinetu iščekujući šta će vojvoda pročitati.

- Ne daju nam preko Škumbe, ne daju nam u Valonu! Kažu čekaj još, a kako da hranim ljude?-očajan i besan vojvoda Stepa udara rukom o sto a među prisutnima zavlada užas.

Posle nekog vremena u sobi ostaju samo dvojica iskusnih komita, kuriri, pobratimi Sima i Miroslav. Vojvoda je navikao da mu kuriri budu u kabinetu pa i ne obraća pažnju na njih obuzet teškim mislima kako da održi u životu svoje vojnike. Verovali su mu slepo kad im je naredio da se ne predaju nego da krenu u Albaniju. Odjednom Sima počne da duva u brk. Vojvoda posle nekog vremena to primećuje i podiže glavu upitno.

- Pomrećemo ako ostanemo ovde još 10 dana. Ako danas ne krenemo napred ili nazad niko neće ostati živ- progovori Sima.
Vojvoda samo ćuti. Zna i on da je to istina ali nema šta da kaže.
- Vojvodo daj komandu da se kreće napred. Sandro nas neće spasiti ako se sami ne spasemo.
- Simo ti znaš da nismo uspeli da popravimo skelu preko Maće. Kako ćemo napred.
- Ja ći preneti skelu. Ruža (kobila) je jaka preplivaće Maću. Ako ja ne uspem neće niko. Ali da mi obećaš Stepane ako poginem i ne uspem da ćeš komandovati vojsci da se vrati u Srbiu i preda Nemcima. Bar neko da preživi ovo.

Vojvoda dugo ćuti. Onda ustaje, zagrli svog starog druga iz mnogih teških dana. Zna i on da okretnijeg, spretnijeg i žilavijeg vojnika nema. Zna i da je istina što je Sima rekao.

- Simijone obećavam ti nema više oklevanja. Ako pređeš i preneseš skelu idemo napred, ako ne uspeš idemo nazad, ali nećemo ovde više čekati smrt.

Simijon Sima Nešić preneo je skelu preko Maće preplivavši reku na svojoj kobili Ruži. Prešao je Albaniju tri puta. Odbio je karađorđevu zvezdu jer nije hteo da se okoristi o smrt svog naroda.

Srbi su prešli Albaniju očajni, izgladneli i sa užasnim gubicima. Kakvo je bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra 1915.: "Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po voj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta". Već u Aprilu Srbi su zahtevali da se otvori front u Grčkoj a u septembru 1916. jurišali na Kajmakčalan sa uzvikom Bešte živi idu mrtvi.