Join the new world

Svako jutro bi počinjalo isto. Buđenje, uvek malo teže, zatim kafa, zatim brijanje, oblačenje i polazak na posao. Posao je tekao manje više isto,tek ponekad bi imao mali zastoj, ali sve u svemu briljirao je. Odlično je to radio. Imao je svoju najveću ljubav kraj sebe, mir i spokoj za kojim je uvek čeznuo. Tako je osećao, nije znao niti je imao ikakve dokaze o toj nekadašnjoj čežnji ali osećao je da je postojala. Memorija mu je nekako nestala. Sećao se da je borac, da je nekada imao nekakve tajne misije, da je imao saborce, hrabrije od svih. Da su imali mu*a za sve i da im niko nije mogao ništa.
Svega se sećao kroz maglu. Kao da je nazirao obrise, ali znao je o čemu se radi. I taj ranac, on ga je, kako mu se činilo, najviše ubijao. Nije se sećao odakle mu, samo je znao da ga mora imati kraj sebe kada kreće na put. Radio je kao merchandiser, i to za PC igre, nešto što je takođe voleo veoma jako.



Dešavalo mu se sto puta da kroz posao, dok je slagao i popisivao igre i usput pričao sa trgovcem u objektu, da izgubi tok. Jednostavno ruka bi mu stala, on bi nastavljao da priča i da kako mu se činilo radi, ali kad bi pogledao prema polici sa igrama video bi kako u ruci drži jednu od dve igre koje su ga seckale pri radu.





Nije znao zašto, niti kako, ali čim bi video sliku pomislio bi "Optimus, vođa" i to bi bilo sve, nakon toga nastavljao je sa radom. Najnormalnije, kao da se ništa nije ni desilo. Zbog cele te situacije osećao se zbunjeno, nije znao ko je, nije znao gde je, niti o čemu se radi. Imao je samo slutnje, razmišljanja, osećanja, za koje nije mogao da veže ljude i događaje.



Jedne večeri došao je kući, umoran od posla. Bio je u Banatu ceo dan. Zrenjanin je bio "težak posao", kad god bi obavljao svoj rad tamo nešto ga je vuklo da ostane i pomogne. Imao je samo osećaj, slutnju kao i uvek, samo mnogo jaču. Razmišljao je o tome na putu do kuće. Živi u Novom Sadu, živi svoj san, ima verenicu koja mu je draža od života. Ima i druga, zove se Loverboy, i on je tu odnekud došao, pojavio se. Kako su se kontaktirali - takođe "blanko". Viđali su se povremeno na pivu.



Kući ga je čekala ona. Zagrlili su se jako, nedostajali su jedno drugom i nakon najmanje razdvojenosti. Otišli su na počinak. Imao je košmar te noći, nešto ga je gušilo. Pokušavao je da se odbrani ali nije imao dovoljno energije. Nakon mučnog otimanja učinilo mu se da mu je glava eksplodirala. Otvorio je oči, sve ga je bolelo. Samo ostao je šokiran! Umesto lepog i mirnog stana u kom je bio nalazio se u laboratoriji. Bio je privezan sa sto, i u ruke i noge su mu bile ubodene nekakve sonde.



Nije mogao da se pomera, bio je čvrsto vezan. Nije mogao da dođe sebi, da li je i ovo san? Pokušao je da odigne karlicu ali ga je sasekao strašan bol. Taj deo tela je bio vezan bodljikavom žicom, video je da je već pokušao da se oslobodi, žica je bila umazana ustajalom krvlju. Nije znao šta da radi. Gledao je oko sebe, najpre u mrak a zatim je počeo da nazire obrise u tami. Ugledao je onaj isti ranac koji je nosio na posao,setio se da mu je on jako važan, ali ga nikako nije mogao dohvatiti. Ranac je stajao na stolici udaljenoj pet metara od njega, taman toliko da može da ga vidi, ali ne i da ga dotakne. Prostorija je bila od metala, pod, zidovi i sve ostalo. Nije bilo nikoga sem njega unutra.



Pokušavao je da se seti, ali nije mogao. Nešto mu je blokiralo sećanja. A onda je ugledao možda svoj jedini spas. Jedan morski prasac je mirno šetkao na drugom kraju prostorije. Razmišljao je kako da ga privuče do sebe a da ga ne uplaši. Pokušao je da zvižduće ali ništa, prasac ga je kulirao. Pokušao je sa "mali" i sa "lepi" takođe sa "lepotane" ali bez odgovora. Nervirao se sve više, nije znao šta da radi. Promrmljao je u bradu : "Obični morski prasac...." na to se mališan zaustavio u hodu. Okrenuo se i odlučnim sitnim koracima krenuo ka njemu. Gledao je zadivljeno, ipak je uspeo. E sad samo da ga nagovori da nekako dovuče ranac do njega.



Čekala su ga iznenađenja o kojima nije ni sanjao.... Prase se uspravilo na zadnje noge prišlo do kreveta i povuklo mu sondu. Učinilo mu se da mu "na živo" otkidaju ruku.

-AAAAAAAAAAAAAAJJJJJJOOOOOOJJJJJ!!!! proderao se.

Mališa ga je prezrivo pogledao i rekao : Samo da znaš, ja nisam je*eno morsklo prase, i ako me još jednom tako nazoveš otkinuću ti glavu!

Razrogačenih očiju, što od šoka što od bola gledao je u njega

-Ali... Ali, ti si....

-Nisam!!! Ja sam samo zarobljen u ovom telu. Dozvoli da se predstavim, ja sam Don Piskone iz Palerma. A ovo gostoprimljivo mesto je test laboratorija našeg dragog Rompera.

Romper... Toga se već sećao, na mislim mu je jedno stajalo - JAK! Jači od svakoga, ali ipak dostižan. Sećanja su mu se vraćala uvećanom brzinom. Setio se Srbijatrona, setio se autobota, setio se deseptikona, bebibota, svojih sabvoraca Dinobota. On je dinobot. On je...

-Ti si Warlex momak, ultimativno oružje autobota. Jezivi mutant ako mene pitaš.

Setio se ranca, bio mu je potreban za transformaciju. Setio se svega.

-Molim te pomozi mi, dodaj mi ranac.

-Oćeš mi kupiš blitve?

-Na tone ako treba....

Don Piskone je odskakutao do stolice. Uspentrao se na nju, svukao ranac na zemlju i dovukao ga do stola.

-Hvala vam Don Piskone, blitva stiže samo da se oslobodim ovoga.

Piskone je pobegao na drugi kraj prostorije jer je Warlex počeo transformaciju.