[ThugLife] Replay

Day 2,024, 18:35 • Published in Serbia Serbia • by Makaveli The Don II


Prošlo je tri dana od mog poslednjeg članka, ali slušajući jednu pesmu me je zainteresovalo još jedno pitanje - ljubav.

Spava mi se, ali ipak sedam za računar, ulazim na svoj youtube nalog i među pretplatama vidim pesmu. Nisam ni pomislio da je ljubavna pesma kad sam video ime izvođača, ali sam doživeo iznenađenje.



Pesmu sam pažljivo odslušao od početka do kraja, podseća me na neka ranija vremena, i onda sam se zamislio. Odlučio sam da sve što mi je trenutno u glavi prenesem na papir, ali me mrzi da ustanem da dohvatim pribor za pisanje. Tako sam i došao do ideje da svoje misli sročim ovde. Neće mnogo vas pročitati ovaj članak, pa vas neću mnogo udaviti, ali će meni biti lakše, pa što da ne?

Setio sam se prve ljubavi od kako sam u "ozbiljnijim" godinama. Iako sam tada imao 17 godina, bio sam dovoljno zreo za te godine, i u tom periodu mi se srce privikavalo na ljude, na njihove loše osobine, ali sam onda upoznao nju.

Kada smo se upoznali mislio sam da je mnogo starija, a ona nije ni znala da smo se okupili najviše zbog mene. Ipak je to bilo odabrano društvo, a ona je bila drugarica mog druga. Skoro celo veče smo bili jedno uz drugo, šalili se, pričali, ali sam nekako pomislio da je ona možda moja prva ozbiljnija ljubav.

Ona je tada imala 20 godina, ipak je u tom dobu razlika od tri godine velika, ali njoj to nije smetalo, čak mi je ponudila svoj broj telefona, a ja sam joj, naravno, dao svoj.

Sutradan smo otišli na kafu, samo smo pričali, i pričali... i pričali. Zaljubio sam se u njene oči, u njen osmeh. Zaljubio sam se u nju. Ali, nekako sam se plašio da napravim prvi korak, plašio sam se da će me slučajno odbiti.

Tako smo četiri dana za redom išli na kafu i samo pričali, i u svakom trenutku sam razmišljao da li da učinim nešto po tom pitanju. I hteo sam, ali me je strah preovladao i ipak ništa nisam učinio. Isto tako sam želeo da sve ide polako, jer nisam hteo da kvarim romantiku.

Poslednji dan mog boravka u tom gradu, opet smo otišli na kafu, malo je kasnila, ali mi to nije smetalo jer se ipak pojavila. Samo smo pričali, ali, nešto joj je iskrslo i morala je da ide. Kao svaki džentlmen sam je otpratio, i kada je trebala da krene, iznenadila me je... poljubcem.



Bio sam presrećan i odmah posle toga sam i ja nju poljubio. Mislim da je osetila koliko mi znači, iako se znamo svega pet-šest dana. A onda je okrenula leđa i... otišla.

Prvi put u životu nekoj devojci nisam gledao zadnjicu već potiljak. Ali sam se onda zapitao kako i šta dalje, ipak živimo daleko jedno od drugog. Pozvao sam je da čujem njeno mišljenje. I ona je isto htela da pokušamo da održimo vezu. Pomislio sam da sam pravi srećnik.

Od tada smo svaki dan razgovarali, ali posle određenog vremena su se ti razgovori proredili. Znao sam šta sledi, ali nisam hteo da verujem u to. Na kraju je svaki kontakt prestao, a da bude još gore, saznao sam da ima novog dečka, koji je od me višlji, lepši i stariji.

Osetio sam se kao napušteno pseto, zatvorio sam se u sebe. Nikoga nisam mogao da gledam očima, svi su mi bili krivi. Na kraju sam shvatio da je krivica samo moja, jer sam toliko dugo tražio dovoljno slobodnog vremena da odem do nje, pa se taj žar ugasio.

I eto, godinu-dve kasnije, ne idem u taj grad iz kojeg je ona, jer bih želeo da je vidim, ali ne bih mogao da je pogledam u oči. Čak sam joj javio da ću možda ove godine doći, ali se plašim ponovnog susreta.

Hvala što ste pročitali ovaj članak. Stay tuned until Ressurection 2014.