- Senke brojeva - 1. deo "Izdajica"

Day 2,068, 15:16 • Published in Serbia Serbia • by revolucionarKG

Tih dana su se nad Stradijom nadvili sivi oblaci. Po ulicama grada malo se ljudi moglo sresti, a i to malo je više žurilo kući da stigne kako bi sa zebnjom saslušalo vesti Minitarstva informisanja koje nije postojalo. I ne samo ono, Stradija je bila potpuno obezglavljena. Bez Predsednika, bez Vlade, samo su je još držale odane jedinice, ali i njih je razjedao nedostatak municije izazvan krizom.



Tek si negde mogao videti poneko poznato lice u prolazu. Letva je sedeo u obližnjem bircuzu, Radenko je u obližnjoj biblioteci jurio maloletnice, a Sumnjivi je razmatrao ratnu taktiku i ponavljao sei u bradu: „Brčko mora pasti“.
Sve u svemu činilo se da nam nema spasa. Brojke su zavladale svuda. Moglo se to jasno namirisati u vazduhu. Čak i ono malo oaza, koje su posećivali samo istinski rodoljubi i patriote, pretvorilo se u jednu veliku računicu. Grad je jednostavno mirisao na propast.


Jedna mala grupa levičara se svaki dan skupljala ispred jezivo puste zgrade Vlade, kako bi izrazila svoj protest užasnom situacijom u zemlji. Prolaznici su ih gledali u čudu, jer nisu imali kome da se obrate, ali su se ipak obraćali, iz dana u dan, ne posustajući. Odeveni u crvene majice i sakoe, delovali su kao pravi revolucionari, koji se ne plaše senke brojeve.
Park je mesto u kojem su tražili utočište i nadu. Tamo su se osvežvali, kartali, pili, psovali, voleli i mrzeli. Tamo su jeli, delili, prisvajali i davali sve što su imali.


Boris je stajao na jednom proplanku, ogrnut sakoom sa kojeg se jasno videlo da je proizveden u vremenu kada su svi živeli srečnije.


„Drugovi i drugarice, ne klonite duhom. Ne smemo se predati. Nijedan levičar danas ne smete biti sam. Nijedan građanin ne sme osetiti da smo ga napustili. Ostali smo samo mi. Opozicija je razjedinjena, vlast nemamo, i ovo je šansa za nas. Ali moramo disati svi kao jedan“, govorio je nadahnuto Boris.


„Nije vreme za odmor. Nema nama letovanja. Naše more je davno otputovalo. Pred nama je deo noći koji je najtamniji. Ali posle njega dolazi zora.“


Dok je držao govor nije ni slutio da u svojim redovima ima onog ko je pokleknuo. Gospodin X se znojio, uvrćući maramicu u svom džepu. Glavu je držao oborenu, kako mu niko ne bi video strah u očima. Bilo je jasno da se prodao brojevima, ali to niko u okolini nije video...



Kredit je kod FreSa uzeo pre par meseci, na nagovor svog meštrea Bernoldija. Bilo je lepo kada su goldi pristizali, a on se navikao na udoban život. Pivo, žene, pa i malo belog nije falilo, našem Gospodinu X. Kada su dugovi došli na naplatu, on je morao da moli za život.


Da nije bio tako vreda, ne bi mu oprostili. Ipak, imao je sreće, i sada ima novi zadatak...