Join the new world

* reizdanje clanka iz V1 - Day 859, 07:55


... culo se samo kako ptice pjevaju. Onda je stajao jos drugo s druge strane ulice, pustio suze da se same slijevaju.

Bilo je rano jutro kad je ostavio sve, navukao prazan ranac na ledja, i zakoracio napolje. Kapiju je ostavio otvorenu, cinilo mu se tog jutra da je tako ispravno. Nek ostane bar neki trag da je on nekad bio tu. Mislio je o tome kako bi lepo bilo ne vratiti se vise nikada u svoj dom, ostati zauvek tamo gde je ovog jutra posao. A jutro je uistinu bilo lepo. Gotovo savrseno jutro za beg od svega.
Posle desetak minuta vec je bio na zeleznickoj stanici, duboko je ugurao slusalice svog izlizanog MP3 plejera u usi, i lupkao je prstima po salteru dok je kupovao kartu za Beograd, u ritmu Haustora - Bi mogao da mogu. I bi mogao da moze, znao da zna. Zeleo da moze, zeleo da zna.

Komandanta je sreo vec na sledecem punktu, na prvom presedanju sa lokalnog gradskog, na voz za Novi Sad. Zajedno su napunili onaj ranac pivom za usput, i krenuli put Glavne Zeleznicke u Beogradu. Po jutru se dan poznaje, jos jednom se pokazalo. K'o mnogo puta do sada.
Jedan autobus sa promenjenom linijom, mogao je sve pokvariti, Izmuckano pivo u rancu sprecavalo ih je da brze trce, ali su nekako uspeli da stignu samo par trenutaka pred polazak voza za Suboticu, koji je njih vodio do prestonice Vojvodine. Dok su utrcavali u voz, culi su povike za sobom. Ostatak jedinice ih je prepoznao, verovatno po rancu punom piva, i pojurio je za njima. Podunavski bataljon je sad vec bio kompletiran.
Posto su shvatili da su trcali za pogresnim vozom, iskocili su napolje, i pohitali do obliznje samoposluge, po dodatne zalihe piva i vinjaka. Stigli su nazad na peron taman na vreme da uskoce u jedan, od dva sarena putnicka vagona za krajnji sever zemlje. Zgurani u kupeu, sa jos jednim starijim saputnikom, njihov put dalje ka Gori se nastavljao.

Zbunjenih misli, i secanja pomesanih sa osecanjima koja su ga morila nocima, pokusavao je da razazna glasove u kupeu. Buka u njegovoj glavi mu se cinila nistavna u poredjenju sa vikom i veseljem koje je vladalo oko njega. Spas je nasao u pogledu kroz zaprljani prozor kupea, primitivnu televiziju sa kanalom Nacionalne Geografije. Nisam znao da su snimali i kod nas?! Gutljaj mlakog vinjaka, iz flase ugrejane u rukama, ga je brzio podsetio gde se nalazi. Podne se blizilo. Culo se samo kako ptice pjevaju.

Sa malim zakasnjenjem, druzina je sisla na perone, i nasla se sa ostatkom ekipe koja ih je cekala vec neko vreme u Novome Sadu. Sunce je vec przilo sa visina. Pratio je brz korak vodje cete u mesaru, gde su uz dosta muke, ipak uspeli da naruce par kilograma mesa za rucak.
Cekanje prigradskog autobusa skratio je ispijanjem vinjaka iz ranca, i osmatranjem relativno-punoletnih srna u prolazu. Pravi plen za jednog vuka. Ili njih devet.
Nakon sat vremena cekanja, prigradski autobus ih je povezao jos blize ka Fruskoj Gori. Ali ne i dovoljno blizu, pokazalo se. Put od poslednje autobuske stanice do vrha bio je strm i vijugav. Par kilometara dug. Pretezak za ljude natovarene alkoholom i hranom. I vec pomalo pijane.
Nakon par kilometara glavesine iz jedinice su posle kolima dalje, dok je hrabriji i izdrzljiviji deo nastavio dalje jos jacim tempom. Dvojac vukova je hrabro ostavljao kilometre krivudavog asfalta za sobom, dok je ostatak kaskao za njima sve vise i vise. Nakon dvadesetak minuta, kada su uzvisice vec pocele buditi strah negde duboko u njima, i po njih je sisla kocija koja ih je odvezla do vrha Gore.

A gore, na Gori - rostilj odoleva jakim naletima vetra, dok domacini odolevaju alkoholu (prilicno bezuspesno, morao je priznati). Ptice se nisu cule kako pevaju, nije bilo rano jutro vise. Pesma i galama, zacinili su hranu i pice. Gore vise nista nije bilo bitno. Ni da li ce se vratiti kuci. Danas. Bilo kad. Nikad.

Slike su cuvale secanja, a jakna kisu koja je pocela da pada. I dok je hrabri Vodja tukao flasu za flasom votke, bez namere da stane dok god se planeta okrece oko voje ose, mrak je poceo da pada, vatra se lagano gasila, rostilj prestao dimiti, i automobili su poceli silaziti niz padine prelepe Gore. Bila je tako prelepa, cak i po onakvom pljusku, mislio je. Dok su se kapi vode slivale niz nju, on je zaboravljao sve drugo. Ostao je sam na vrhu, lagano hodio po zemlji natopljenoj vodom, izmedju ugasene vatre ciji su se ostaci jos uvek dimili, bez namere da tako lako nestanu - i male drvene nadstresnice koja je krila one manje hrabre medju najhrabrijima, koji su ostali do kraja.

Rastanak je bio brz, tako je lakse. Svestan da niko nece zapamtiti bradatog coveka malog strenghta i dmga, rukovao se sa najblizima i utrcao u automobil, najboljeg reli vozaca u istoriji Fruske Gore.
Put je platio cokoladnim bananicama, i u majici kratkih rukava (zanimljivog li natpisa na njoj) istrcao pod krov zeleznicke stanice NS. Avantura jos uvek gotova bila nije. Bar je on zeleo da veruje u to. Zahvaljujuci odlucnosti svog saputnika u osvajanju Fruske Gore by-foot, ostatak podunavskog bataljona ga je cekao unutra, pokraj automata za kafu i caj.

Jedan po jedan, izlazili su svako na svojoj stanici. Pokisli, vise po izrazima lica, nego po jaknama i odeci, rastajali su se brzo, i bez suvisnih reci.
Negde blizu ponoci, stigao je do kapije. Bila je i dalje otskrinuta, netaknuta. Niko nije ni primetio njegov odlazak. Do sledeceg puta.

* originalni clanak: http://www.erepublik.com/en/article/bilo-je-rano-jutro-tada-kad-je-ostavio-sve--1275050/1/20




Samo za vas, piše blackbeardbastard,
Glavom i bradom!