{}Opismeni se, južni slovenu!{}
Day 2,981, 13:26
•
Published in Serbia 
•
by
•
by BastovanSurcinski
Poštovani. A i ostali.
Ovo je veza sa eRepublikom. Cene tenkova su haos, plate otišle do plafona, posao cveta, sve je bajno u ovoj igrici. Tako. A sad na članak!
Pred Vama je kratak tečaj pravopisa za sve one koji razumeju šta ovde piše. Svako ko razume šta je napisano govori istim jezikom kojim govorim i ja, i duvajte ga svi vi koji taj jezik delite i razgraničavate. Nazovite ga kako god Vam volja, ali znajte da je jedan. Ja, kao diplomirani filolog, Vam to odgovorno tvrdim.
Zašto ovo uopšte pišem?
Da Vam malo pojasnim važnost uloge jezika uopšte. Svako ko nije pročitao ovaj članak, neka ga pročita, pa neka se vrati ovamo da nastavi sa ovim člankom.
Ako još niste pročitali članak o kojem govorim, da Vas zagolicam ako Vam kažem da su to reči Stefana Nemanje, zamonašenog Simeona, koje je njegov sin, Rastko Nemanjić, zamonašeni Sveti Sava, zapisao.
Ako još niste pročitali onaj članak, molim Vas, učinite to.
Dalje Vas neću ubeđivati. Jezik je, dakle, osnova svake kulture, temelj svakog osećaja narodne pripadnosti. Tim jezikom se slobodno služimo, njime se služimo bez razmišljanja, na njemu sanjamo. Njega ne zaboravljamo. Maternji jezik. Otadžbina nam je od oca, maternji jezik od majke. Šta smo bez otadžbine? Ali šta smo tek bez maternjeg jezika? Uzmi mi zemlju, ja ću i dalje živeti. U tuđini, ali ću psovati na svom jeziku. Ali uzmi mi jezik, onda sam stvarno izgubljen. Ko sam ja onda, ako jednoga dana ni psovku sopstvenu u naletu besa ne budem mogao da nađem? Pa kada mi onda, u žaru jada, iskoči neko "Fak!". Ko sam ja onda?
E, zato ovo pišem.
Da Vas sve podsetim na Vaš jezik i kako se on pravilno koristi. "Brate, ja sam moler, šta me zabole kako se pravilno piše, ja umem da govorim!" Tačno. Ali si takođe pripadnik svoga naroda i busaš se time u grudi. I kao što treba da znaš svoj posao, tako treba da znaš i svoj jezik. Zašto? Jer moler sigurno ne hobluje parket, nego radi zidove. Isto tako hirurg ne radi limariju na kolima.
Da krenemo, onda, od najčešćih grešaka.
1. Je l' i jer
Među najčeščim greškama.
Nisam kupio hleb jel nisam imao para.
Netačno. Zato što jel, prvo, treba da se piše je l'. To je skraćeno od je li, odnosno da li. I to je ujedno i drugi razlog. Znači:
Nisam kupio hleb jer nisam imao para.
Jer bi mi pomogao oko snega?
Netačno. Jer znači zato što, zbog toga što.
Je l' bi mi pomogao oko snega?
Da li bi mi pomogao oko snega?
Bi li mi pomogao oko snega?
Zaključak.
Je l' je isto što i da li, a jer je isto što i zato što.
2. Pisanje ne u glagolima i pridevima
Večita nedoumica, koja je razlika, ne je ne, zar ne?! I šta je to glagol, uopšte, a šta pridev?!!!!!!!1111!!!!
Ne odustajte, nije teško:
- Glagoli su sve ono što se događa: piti, tući, baljezgati, peglati, mlatiti, i tome slične reči. One se pišu odvojeno od reči ne. Znači:
Ne znam, ne smaraj me, ne želim da ne pijem večeras, i ne, ne mlatim majmuna sad.
-Pridevi opisuju imenice (predmete i živa bića, tipa majmun, nakaza, švaler, prostitutka...). Pišu se spojeno.
Nevaljala devojčica, neverovatna trandža, nemili admin (samo primera radi, naravno)...
3. Potencijal (ili ti "i tata bi, sine...")
Dakle. Ono što će većina samo napisati bi, zapravo, ima više oblika.
Ja bih povalio onu trandžu.
Ti bi zagrlio onog kera.
On/ona/ono bi ~pa već nešto~
Mi bismo obrisali eTajland.
Vi biste stavili CO da imate para.
Oni bi otišli na letovanje, pre nego što bi stavili CO.
U odričnom obliku se piše odvojeno!
Ja ne bih nikad pucao protiv svoje zemlje.
Ti ne bi prepoznao trandžu ni da ti se skine!
On/ona/ono ne bi ~pa već nešto~.
Mi ne bismo ispalili nikad!
Vi ne biste ućutali ni da Vam plate!
Oni ne bi znali šta da rade sa Mjurom da im je u državi.
Ukratko, to bi bilo to, što se pravopisa tiče.
Sledeći deo je o rečima koje se koriste.
Vraćam se na početak članka gde sam Vas terao da čitate članak. Zašto sam Vas terao i tupio posle onoliko? Ako niste skontali, a Vi pročitajte ponovo. I članak i moje reči.
Elem.
Obratite pažnju svi vi, velike patriote, na reči koje koristite. Možda ne biste ni verovali, ali za gomilu reči koje koristite postoje već domaće reči. Samo što ih svi vi, koji ih ne koristite, izbacujete iz upotrebe i bacate ih u zaborav, a samim tim i identitet sopstvenog naroda i kulture. Kada budete prestali da govorite "zanimljivo" umesto "interesantno", ta će reč umreti, a sa njom i parče Vaše kulture. Možda glupo, zadrto i paranoično zvuči, ali molim Vas, porazmislite sad malo. Koliko engleskih, na primer, reči koristite, a da možete i na svom jeziku da to kažete? Može li biti do jaja, odlično, sjajno, vrh, umesto kul, ekstra, super? M? Koliko još takvih reči znate? A znam da znate... O tome Vam govorim. Mi smo mali narod, trvimo se među sobom, a tuđu nam kulturu nameću, tuđi jezik. I ne stižemo da to uvidimo, jer je tuđa krava bitnija od naše. Porazmislite malo, molim Vas!
Šta si, nesrećniče, počneš li da psuješ na stranom jeziku, a da ne umeš nikoga da napušiš na svom!
Uzdravlje!
Ovo je veza sa eRepublikom. Cene tenkova su haos, plate otišle do plafona, posao cveta, sve je bajno u ovoj igrici. Tako. A sad na članak!
Pred Vama je kratak tečaj pravopisa za sve one koji razumeju šta ovde piše. Svako ko razume šta je napisano govori istim jezikom kojim govorim i ja, i duvajte ga svi vi koji taj jezik delite i razgraničavate. Nazovite ga kako god Vam volja, ali znajte da je jedan. Ja, kao diplomirani filolog, Vam to odgovorno tvrdim.
Zašto ovo uopšte pišem?
Da Vam malo pojasnim važnost uloge jezika uopšte. Svako ko nije pročitao ovaj članak, neka ga pročita, pa neka se vrati ovamo da nastavi sa ovim člankom.
Ako još niste pročitali članak o kojem govorim, da Vas zagolicam ako Vam kažem da su to reči Stefana Nemanje, zamonašenog Simeona, koje je njegov sin, Rastko Nemanjić, zamonašeni Sveti Sava, zapisao.
Ako još niste pročitali onaj članak, molim Vas, učinite to.
Dalje Vas neću ubeđivati. Jezik je, dakle, osnova svake kulture, temelj svakog osećaja narodne pripadnosti. Tim jezikom se slobodno služimo, njime se služimo bez razmišljanja, na njemu sanjamo. Njega ne zaboravljamo. Maternji jezik. Otadžbina nam je od oca, maternji jezik od majke. Šta smo bez otadžbine? Ali šta smo tek bez maternjeg jezika? Uzmi mi zemlju, ja ću i dalje živeti. U tuđini, ali ću psovati na svom jeziku. Ali uzmi mi jezik, onda sam stvarno izgubljen. Ko sam ja onda, ako jednoga dana ni psovku sopstvenu u naletu besa ne budem mogao da nađem? Pa kada mi onda, u žaru jada, iskoči neko "Fak!". Ko sam ja onda?
E, zato ovo pišem.
Da Vas sve podsetim na Vaš jezik i kako se on pravilno koristi. "Brate, ja sam moler, šta me zabole kako se pravilno piše, ja umem da govorim!" Tačno. Ali si takođe pripadnik svoga naroda i busaš se time u grudi. I kao što treba da znaš svoj posao, tako treba da znaš i svoj jezik. Zašto? Jer moler sigurno ne hobluje parket, nego radi zidove. Isto tako hirurg ne radi limariju na kolima.
Da krenemo, onda, od najčešćih grešaka.
1. Je l' i jer
Među najčeščim greškama.
Nisam kupio hleb jel nisam imao para.
Netačno. Zato što jel, prvo, treba da se piše je l'. To je skraćeno od je li, odnosno da li. I to je ujedno i drugi razlog. Znači:
Nisam kupio hleb jer nisam imao para.
Jer bi mi pomogao oko snega?
Netačno. Jer znači zato što, zbog toga što.
Je l' bi mi pomogao oko snega?
Da li bi mi pomogao oko snega?
Bi li mi pomogao oko snega?
Zaključak.
Je l' je isto što i da li, a jer je isto što i zato što.
2. Pisanje ne u glagolima i pridevima
Večita nedoumica, koja je razlika, ne je ne, zar ne?! I šta je to glagol, uopšte, a šta pridev?!!!!!!!1111!!!!
Ne odustajte, nije teško:
- Glagoli su sve ono što se događa: piti, tući, baljezgati, peglati, mlatiti, i tome slične reči. One se pišu odvojeno od reči ne. Znači:
Ne znam, ne smaraj me, ne želim da ne pijem večeras, i ne, ne mlatim majmuna sad.
-Pridevi opisuju imenice (predmete i živa bića, tipa majmun, nakaza, švaler, prostitutka...). Pišu se spojeno.
Nevaljala devojčica, neverovatna trandža, nemili admin (samo primera radi, naravno)...
3. Potencijal (ili ti "i tata bi, sine...")
Dakle. Ono što će većina samo napisati bi, zapravo, ima više oblika.
Ja bih povalio onu trandžu.
Ti bi zagrlio onog kera.
On/ona/ono bi ~pa već nešto~
Mi bismo obrisali eTajland.
Vi biste stavili CO da imate para.
Oni bi otišli na letovanje, pre nego što bi stavili CO.
U odričnom obliku se piše odvojeno!
Ja ne bih nikad pucao protiv svoje zemlje.
Ti ne bi prepoznao trandžu ni da ti se skine!
On/ona/ono ne bi ~pa već nešto~.
Mi ne bismo ispalili nikad!
Vi ne biste ućutali ni da Vam plate!
Oni ne bi znali šta da rade sa Mjurom da im je u državi.
Ukratko, to bi bilo to, što se pravopisa tiče.
Sledeći deo je o rečima koje se koriste.
Vraćam se na početak članka gde sam Vas terao da čitate članak. Zašto sam Vas terao i tupio posle onoliko? Ako niste skontali, a Vi pročitajte ponovo. I članak i moje reči.
Elem.
Obratite pažnju svi vi, velike patriote, na reči koje koristite. Možda ne biste ni verovali, ali za gomilu reči koje koristite postoje već domaće reči. Samo što ih svi vi, koji ih ne koristite, izbacujete iz upotrebe i bacate ih u zaborav, a samim tim i identitet sopstvenog naroda i kulture. Kada budete prestali da govorite "zanimljivo" umesto "interesantno", ta će reč umreti, a sa njom i parče Vaše kulture. Možda glupo, zadrto i paranoično zvuči, ali molim Vas, porazmislite sad malo. Koliko engleskih, na primer, reči koristite, a da možete i na svom jeziku da to kažete? Može li biti do jaja, odlično, sjajno, vrh, umesto kul, ekstra, super? M? Koliko još takvih reči znate? A znam da znate... O tome Vam govorim. Mi smo mali narod, trvimo se među sobom, a tuđu nam kulturu nameću, tuđi jezik. I ne stižemo da to uvidimo, jer je tuđa krava bitnija od naše. Porazmislite malo, molim Vas!
Šta si, nesrećniče, počneš li da psuješ na stranom jeziku, a da ne umeš nikoga da napušiš na svom!
Uzdravlje!
Facebook
Twitter
Discord
Comments
*
**
***
Opismeni se, južni slovenu!
http://www.erepublik.com/uk/article/-opismeni-se-ju-ni-slovenu--2577923/1/20
***
**
*
JA SAM MOLER
ebise naterao si me da sve pročitam 😃
ja bih pohvalio ovaj clanak jer je odlican!
Svaka čast za članak! Imaš od mene 10 zlatnika za TC 🙂
vote su inace ne bih
Tečaj? Valjda kurs xDD Da si još pisao ćirilicom tekst bi bio 5- (minus zbog već navedenog tečaja koje je barem koliko ja znam hrvatskog porekla, barem ja nisam čuo da je naši ljudi koriste. Jedino ako nije neka staroslovenska xD ).
Hehe... Upravo tebi i valja da čitaš članak... 🙂
Tečaj ima koren tok, kao tok reke, ali reka teče, zar ne? A kao što rekoh, svi koji razumeju šta je napisano govore istim jezikom. Samo što ne znaju svi ćirilično pismo tog jezika, a hteo sam da svi mogu da pročitaju ono što bi usmeno razumeli bez problema.
Предухитрио си ме са одговором. Свака част за чланак, да их буде још сличних у будућности, можда и исправимо криву Дрину.
Jbg, po svemu sudeci nam skolstvo vise nije ni za suvu sljivu. Retko se vidi bilo sta pismeno napisano, kako po eRepu, tako i po SZ novinama (pogotovo ovim "novinama" tipa Kurira, Blica & sl).
Sjajno.
Endorsed
Vote
procitaH sve 😃
fak of bič 😃 haahhahahaha
Komada 25 prežalenih u sekundi kao i uvek 😛
Лепо је што с времена на време овде можемо прочитати чланке језичке тематике; неопходно је константно указивати да потреба за неговањем језика не сме изостати, а посебно сада – будући да смо, више него икада раније, у ситуацији да свакодневно пишемо, а да написано буде доступно широј јавности кроз друштвене мреже, блогове, разне облике медија и сл. Није згодно осетити се у тој прилици осакаћено и немоћно, само зато што нисмо на време усвојили елементарна начела матерњега језика.
Искористићу прилику да скренем пажњу на још неке појаве, а у вези са којима је и сам аутор овог занимљивог чланка направио пропуст:
Када се некоме обраћамо, као знак поштовања и учтивости, а некада и дистанце, често ћемо употребити облик „Ви“, са великим почетним словом. Међутим, треба направити разлику – ово је допуштено само уколико се обраћамо једној особи; ако се ради о ширем скупу људи (јавности), ипак треба ову заменицу писати малим почетним словом. Извор: http://prntscr.com/9rvel1 – Правопис МС.
– „Ja, kao diplomirani filolog, Vam to odgovorno tvrdim.“
Није уобичајено уметнути одређени сегмент тако да након њега дође краћи облик заменице. Једно од могућих решења је: „Ја, као дипломирани филолог, то вам одговорно тврдим.“
Свако је позивање на прочишћење језика од страних речи и утицаја значајан корак уназад. Не постоји сврха, а ни начин, установити које су речи заиста српске, а прављењем таквог регистра само бисмо избацили значајан корпус речи, а самим тим и говора које такве речи негују. Другим речима: питање је за кога би се рекло да након израде речника искључиво српских речи заиста говори нашим језиком.
Треба се са посебном пажњом односити према неким савременијим помодним речима и изразима, али нужно не инсистирати на њиховој елиминацији. Чињеница је да се такве речи лако уклапају у наш језик, пошто их готово све смештамо у одговарајући падеж, глаголски облик или од њих изводимо нове речи са српским суфиксима. Уосталом, помодне речи после неког времена само ишчезну.
Проблем је и у томе што се идеји прочишћења језика данас више приступа идеолошки и политички, уместо лингвистички, прагматички и комуниколошки. Онда се деси да се објави овако нешто: http://prntscr.com/9rvpdh (осим што се граница српског језика смешта у оквире граница Србије, добар део речи које су овде наведене као српске, а самим тим и адекватније – заправо потичу из страних језика).
Боље је не давати квазипатриотским организацијама повода, простора и начина да шире своје политичке интересе на рачун нашега језика, те избећи расправе о употреби помодних речи и израза. Лексика је периферни слој језика, управо се зато она брзо и лако мења, а на то ни не можемо много утицати.
За ово велико Вам се апсолутно слажем, али, претпостављам, да је реч о пропусту у редакцији чланка. Можда је замислио да се обраћа Вама, јужном словену, а после изменио облик тако да се обраћа нама, јужним словенима.
Али, ово друго што причаш о реду речи, технички стоји, али суштински ти хоћеш да исправиш његов ред речи. Јеси рекао да „није уобичајено“, али, формално гледано, српски језик има особину, као и латински, да свака реч садржи своју функцију интегрисану у себи, те стога редослед речи мењати, малте не по жељи, могуће је.
А за туђице се слажем. Мада је за неке једноставније елиминисати туђине, па после тврдити да су српске. Турци и Енглези (и ширем смислу) су добри кандидати за то, а и онако су нам непријатељи.
Заблуда је да је ред речи у реченици слободан. Конкретно, говорио сам о овоме: http://prntscr.com/9rwoco, http://prntscr.com/9rwohj, http://prntscr.com/9rwoml.
На једној од сличица можеш пронаћи управо оно о чему сам писао у првоме коментару. Када сам истакао да није уобичајено, нисам мислио на то да је ипак допуштено, али да се не препоручује, већ да је та појава неприродна и онима који не знају за ово ограничење.
И да, нисам скренуо пажњу у вези са самим насловом чланка, а видим да си и ти начинио пропуст: http://prntscr.com/9rwr7t (извор: Правопис МС).
Још нешто:
Постоји разлика између је л' и јел'.
Конструкција је л' потиче од облика – је ли, који је састављен од копулативног глагола „јесам“ и речце „ли“.
На пример: Је л' диктатор коначно смењен?
Међутим, ова се конструкција у разговорном језику данас јавља еквивалентно облику „да ли“, иако су они потпуно другачије природе: у овој другој уопште нема глагола. Лепо је то илустровано примером који је аутор чланка навео:
Да ли би ми помогао око снега?
Је л' би ми помогао око снега?
Уочава се да у другој реченици нема глагола „јесам“ (да има, у одговору на питање био би садржан тај глагол).
Ствар је у томе што норма нашег језика уопште не признаје варијанту која је еквивалентна облику „да ли“, већ само ону у којој је садржан глагол „јесам“. Међутим, чини се да ће норма ускоро попустити: http://prntscr.com/9rx3f0 (извор: Правопис МС).
Значи, уколико користимо облик еквивалентан облику „да ли“, требало би писати – јел' (иако таква употреба још увек није нормирана).
Hvala ti, Dragane, na ovim primedbama. Jedino gde se ne slažem jeste da se ne treba protiviti pozajmljenicama. Svakako da za neke reči naš jezik nema rešenje, i slažem se da ne treba izmišljati reči koje bi bile rogobatne i nakaradne svakom uhu. Ali za podosta reči zaista postoji parnjak koji se istiskuje iz upotrebe. Ako mogu da napravim poređenje sa drugim delovima kulture:
Muzika Grand Produkcije se poslednjih godina, a pre toga PGP RTS-a, naziva narodnom. I taj je izraz opšteprihvaćen. A ta muzika je odavno daleko od narodne. Narodne pesme su pevane uglavnom bez instrumenata, i danas retko ko za njih i zna uopšte. Za današnji su ukus preteške i neslušljive. I nije problem, po meni, naravno, što se ne slušaju niti pevaju, nego što se za njih ni ne zna, a ime su predale drugoj vrsti muzike.
Još jedno poređenje. Danas svako zna ko je, recimo, Penelopa Kruz. Lupam sad, možda sam i ime omašio, ali shvataš o čemu govorim. I svi znaju kada se i za koga udala. A sve manje ljudi zna da igra kolo. Ko zna kako je izgledala kašika, primera radi, pre turaka, i kakvi su svadbeni običaji tada bili?
Ne govorim o nacionalnoj osvešćenosti da bismo mogli sa tim ponosom protiv nekoga da jurišamo, nego da bismo bili svesni ko smo kada se predstavimo.
Језик је жива ствар; увек ће испратити колектив који њиме говори, те се и мењати у складу са његовим потребама – физичким и духовним. Покушаји да се језик укроти са циљем да буде чувар културе и традиције нису заживели; штавише, доводе до тога да се већина говорника не поистовећује са књижевним језиком.
Проблем је овде ванлингвистичке природе: највише се ради о губљењу свести о неговању сопствене традиције, но – неки су обичаји заиста превазиђени, будући да су ритуалне природе, као нпр. коло, које је изгубило ритуал као компоненту значења и свело се само на врсту плеса или игре на различитим весељима и прославама. Још је већи проблем знати играти коло, а не знати која је његова примарна сврха. Слично је и са свадбеним обичајима: превазђени су, зато што су напуштени обреди на којима су ти обичаји почивали.
Свакако, слажем се са твојим мишљењем да је ниво културне свести драстично срозан. И да, данас се о националној освешћености говори готово искључиво као о јуришању на некога, а све због идеологије квазипатриотских организација, чије су вође ауторитативније од научне и академске јавности. Заправо, ауторитет академске јавности свесно је уништен, али то је друга, доста шира тема. Зато ће, нажалост, овај чланак многи доживети као идеју о језику као чувару граница, православља, ћирилице, српства (иако се уопште о томе не ради).
Хтедох и приложити исечак из Речника српскога језика у вези са одредницом „народњак“: http://prntscr.com/9s04se
Мислим да се вараш. Негде сам читао да су неки ретарди из удруге за нормирање нормирали »јел’«, као што су и еквивалентирали »задњи« и »последњи«. Надам се да си ти у праву, додуше, јер је »јел’« једино за »јело«/»јести« потенцијална скраћеница.
Никада није било погрешно употребити „задњи“ уместо „последњи“, то је заблуда која се неоправдано проширила; http://prntscr.com/9s1ui3 (извор: Речник српскохрватскога књижевног језика – шестотомни речник Матице српске, написан пре нешто мање од педесет година).
Такође, није донесена било каква одлука о коначном нормирању облика јел'. Нема нормативног приручника у којем се може прочитати да је тај облик сада допуштен, а чак се у најновијем издању Правописа Матице српске (измењено и допуњено издање из 2015. године) наводи да се још увек ради о разговорном облику. Такав квалификатор не би био истакнут да се ради о књижевном (http://prntscr.com/9s1wku).
Да, на то сам и мислио. Дакле, легализовали су форму »јел’« (ок, рекли да није књижевно, па је полулегално). Мислим да је то велика грешка.
А што се тиче последњег и задњег, лепо пише да је „задњи у низу“, одн.. да је геометријска одредница, а не набрајачка одредница. Условно може да постоји случај (као, рецимо, тај са низом) када су „задњи“ и „последњи“ еквивалентни, али нису еквивалентни у сваком смислу коришћења, као што сам чуо да су хтели да преиначе. Рецимо, не можеш рећи „задњи пут када смо били у кахвани“ јер тиме не наводиш низ. „Задње речи му …“ је темпорално задњи јер су му речи после тога нестале у вици, „задњи дани“ је такође темпорално последњи елемент низа дана који претпоставља да је ту крај низа дана, а не тренутни положај бројача дана, као што би био у случају „последњих дана је ’ладно“. Е, то, ако сам добро информисан, желе да еквивалентирају, па би онда било легитимно речи „задњи пут кад смо били у кахвани“, као и „задњих дана је ’ладно“, а то је тотално неприхватљиво.
Облик јел' није „легализован“ нити је „полулегалан“. Или је нешто књижевно или није, нема нечег између. Постоје тенденције да у блиској будућности тај облик буде нормативан, али за сада није, те га ни не треба користити.
Врло је јасно: уместо јел' користимо да ли (ако су еквивалентни); а је л' или је ли само уколико је у питању употреба копулативног глагола „јесам“.
У вези са „задњи“ и „последњи“ ствари су прилично јасне, облици су еквивалентни: http://prntscr.com/9s2voz (извор: Правопис МС). Разумем шта си хтео рећи, али тако нешто не пише било у ком нормативном приручнику који ја поседујем, иако верујем да је Правопис сасвим довољан да отклони ову недоумицу. Било би ми врло драго уколико пронађеш неки извор за то што си написао, пошто свакако јесте тема којој треба посветити доста пажње, те бих волео прикупити што више стручних мишљења о томе.
Да, то за енклитике стоји, зато сам и рекао „малте не по жељи“. Ево ти примера како може да се слаже реченица рандом, а из твог скриншота http://prntscr.com/9rwohj :
- Мој брат се зове Марко.
- Мој се брат зове Марко.
- Мој брат зове се Марко.
Уз то треба додати још неколико валидних редоследа:
- Мој брат Марко зове се.
- Брат мој Марко зове се.
- Марко се зове мој брат.
- Марко се зове брат мој.
- Брат се мој зове Марко.
- Мој се брат Марко зове.
и вероватно још неколико облика има који су 100% легални и легитимни.
Оно што не може је:
- Се мој брат Марко зове (или било шта друго што почиње са енклитиком)
. Мој зове брат Марко се (јер не можеш енклитику иза глагола, ако глагол није непосредно пре ње)
и то је једини патерн који је нелегалан.
ПС: По српском правопису иза УРЛ-а мора да стоји бланко, како се зарез, тачка, знак узвика, … не би повезао са УРЛ-ом. Ок, можда не баш по правопису, али свакако је нехвункционално другачије писати, макар било неправилно. Да овде постоје дефинисани линкови, не би био проблем ставити пунктуацију одмах уз везу, али не постоје, тако да, следећи пут цепи бланко иза везе.
ПС2: Не знам што написах Коловене малим почетним. Највероватније „копи-пејстовах“ из наслова без размишљања.
Више је од два случаја неправилног распореда енклитика у реченици наведено на сличицама које сам приложио. Ево и кратког одломка из књиге Акценат и интонација говора на радију и телевизији, Јелице Јокановић Михајлов: „Познато је да, сем у дијалектима, није могуће почети исказ неким од енклитичких облика, нити је могуће паузом раздвојити енклитику и реч која представља њен акценатски ослонац. На стварање овакве прозодијске ситуације може утицати и развијање и проширивање исказа уметањем речи баш на оваквим местима.“
– „Ja, kao diplomirani filolog, Vam to odgovorno tvrdim.“
Овде је уметнути сегмент пореметио прозодијску структуру исказа. Ево га и овде, тачка 2: http://prntscr.com/9rwohj (заборавио сам навести извор; у питању је студија о енклитикама Душке Кликовац).
Слажем се са примедбом у вези са писањем линкова. У таквим ситуацијама увек се трудим да преобликујем реченицу тако да нема сувишних празнина, али ми то не успева увек. Правопис тако нешто није регулисао, али тачно је да је непрактично.
И још нешто: исправно је једино „малтене“: http://prntscr.com/9s23wl (извор је, поново, Правопис МС).
Сваки одвојени део реченице мора независно да стоји. Овај твој пример:
„Ja, kao diplomirani filolog, Vam to odgovorno tvrdim.“
јесте почео као легална реченица:
„Ја Вам то одговорно тврдим“
али је додата апозиција, не атрибут. А апозиција има особину сечења реченице на делове јер и сама представља скоро потпуну реченицу у којој су делови замењени заменским речима (КАО дипломирани филолог = ЈА САМ дипломирани филолог, одн. о коме год да је било речи, не мора ЈА 🙂 ), па њен наставак мора да буде легална реченица.
Могло је:
Као дипломирани хвилолог, то Вам одговорно тврдим.
Као …, ја Вам то одговорно тврдим.
Ја, као…, одговорно Вам то тврдим.
Ја Вам, као …, то одгово….
и томе слично, али у свакој од ситуација је ово иза апозиције легална реченица.
Иначе, мислио сам на 2 шеме форми за онај јебноставан случај мога брата, а, ако код брата убациш и неку апозицију (рецимо, »Мој брат, који је ронилац, зове се Марко«), број нелегалних шема се повећава, свакако, али не и објашњења зашто су нелегалне.
Нигде нисам споменуо да је додат атрибут, већ сам говорио о уметнутом сегменту који је пореметио прозодијску структуру исказа. Дакле, сложили смо се да након паузе (коју проузрокује нпр. запета или апозиција, код које се паузе подразумевају, а запете углавном пишу) није могуће поставити енклитички облик.
Mogli ste vas dvojica i u kafanu, a ne meni ovde po članku... 🙂
Šalu na stranu, hteo sam da dodam nešto, što ti je promaklo, Dragane, da mi zameriš, a nije sasvim tačno.
Da li i je li nisu stopostotni parnjaci. Bar ne onako kako se koriste u slobodnom govoru.
Je l' da udarim njega?
Da li da udarim njega?
Ovde je l' ne bi smelo da se koristi. Niko ne bi rekao Je li da uradim njega, ali bi mnogo ljudi bez premišljanja reklo Je l' da udarim njega.
Je l' tako?
Da li je tako?
Ali sam jednostavnijeg poređenja radi u članku rešio da to ne pominjem jer bi iole neupućenog, ili makar ne sasvim zainteresovanog čoveka to samo odbilo od čitanja i razmišljanja.
Нисам ни хтео да сугеришем да си рекао да је атрибут, само сам хтео да нагласим за друге, који можда читају, како не би мислили да се исто односи и на атрибуте. Атрибути и апозиције су функционално истоветни, осим што су атрибути компримовани облици апозиције и не кваре ток реченице, док апозиције имају већу ширину при описивању именице. Одн. пресликавање је „на“, али није „1-1“, те сваки атрибут има бар једну одговарајућу апозицију (нпр. »црвени шешир …« → »шешир, који је црвен, …«), али не и обрнуто (нпр. »ја, као дипл.фил., …« нема »„диплфил“ ја« стил атрибута, макар не на српском).
Стога, да, слажем се да након такве паузе тока реченице није могуће ставити енклитику, само не сматрам да је то правило неопходно укључивати јер није аксиом, него теорема тривијално изведена из тога да „енклитика не може на почетку реченичне целине“ и да „атрибут захтева реченичну целину као наставак“, при чему под „реченичном целином“ подразумевам сваки облик који може да преживи брисање остатка реченице (уз евентуалну замену заменских речи, првенствено заменица, конкретним инстанцама на које се односе).
@Баштован:
»је л’« = »јесте ли« = »да ли је«.
Апсолутно је нетачно тврдити да су »је л’« и »да ли« еквивалентни. »је л’« је еквивалентно са »да ли је«, а »да ли«, као шири облик, може да се примени и на глаголе који нису „бити“, па онда добијаш форму »да ли идеш« која је, пак, еквивалентна са »идеш ли«. Кад год хоћеш ово »ли« можеш да скратиш у »л’«, а, ако глагол то дозвољава, можеш и њега да скратиш, као што је то случај са »је{си,сте} ли« који прелази у »је л’ [{си,сте,је}]«.
Да, ако, случајно, нађем извор за задњи/последњи, бачићу ти поруку.
Lka bix ti samo reko oljizxi mi kobalju zaljedno sa ljaljima sxto se ticxe bsowki znasx me znam te nemose zaebawat bakula
Cene tenkova su haos, plate otišle do plafona, posao cveta, sve je bajno u ovoj igrici.