[Dada u Sosi] br. 2 - Ona

Day 4,117, 04:45 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks







Ona
Mračna sala je bila ispunjena plešućim telima koja su se vrtela oko džinovske,
užarene disko-kugle. Šarenolike figure, velike i male, letele su u krug i odvlačile mi pažnju - u polutami sam ih video uglavnom kao senke, osim kada bi bljesnuli pod odsjajem svetla u sredini. Nju sam, pak, video jasno. Obrtala se oko svoje ose, kao praveći piruetu, uvek tako blizu centra sale, odevena sva u maglovito-belu laganu haljinu čiji je materijal ličio na morsku penu. Trebalo mi je neko vreme da primetim da je bila jedna od retkih u sali koja je svoje piruete izvodila u suprotnom smeru od većine.





Rešio sam da joj priđem, kliznuo između plesača, prošao pored para koji je igrao
tik do nje, zastao. Plesni par su činile dve devojke, netremice zagledane jedna u drugu; prva je bila sitna i rošava, ali mi je druga, razmetljivo obučena u plavo, privukla pažnju - izgledala je, bar na prvi pogled, jako slična mojoj balerini. Namignula mi je, nasmešio sam se i produžio. Dolazeći sve bliže, osetio sam kao da mi ponestaje daha a temperatura raste. Sasvim sam joj prišao i, kao omađijan, ovlaš je uhvatio za ruku, osetivši suvu, pomalo ispucalu kožu pod prstima. Počelo je da mi se muti pred očima - vazduh mi još nije dolazio; odjednom sam počeo da padam, nogu kao od testa. Pre no što mi se svest utopila u mračnu okolinu plesne sale, video sam njenu maglenu figuru kako se i dalje obrće, i karner haljine devojke u plavom koja me je pridržavala...
Osvestio sam se sutradan, na klupi u parku, suvog grla i sa pulsirajućom, tupom
glavoboljom. "Rakija", pomislih, "Zašto uvek rakija, crni Ukse..."
Osećao sam se dezorijentisano gledajući ljude kako vrve svud oko mene - bilo je, zaključih, jutro; uskoro će početi radno vreme. To je značilo da su pekare već nekoliko sati otvorene i bureci su sveži. Mašio sam se za džep, trgnuo ruku kao opečen i smesta pretrnuo: novčanik, telefon, kutija mojih omiljenih kubanki, krznene lisice, bočica lubrikanta, pa čak i pljoska za šljivovicu, sve je nestalo! Jedino što sam napipao pod sakoom od tvida bila je gola čvrstina mojih mišića.*
*relativno govoreći
"Ona kučka, prokleta kučka u plavom! Orobila me, bičulja, kramponka, moralni patuljak!", zakreštao sam u sebi - možda čak i naglas. Odjednom mi se vratilo prethodno veče, podijum za igru, senke u polutami i tajanstvena, zavodljiva balerina. Skočio sam sa klupe, brzo ponovo seo kad mi se zamantalo u glavi, opet skočio i pošao ka klubu. Nisam odmakao ni desetak koraka kada začuh lagani zvižduk iza sebe; okrenuvši se, začkiljio sam od sunca koje mi je blještalo pravo u oči. Jedva malo zaklanjajući svetlost, pored klupe je stajala ista ona devojka u plavom.
"Doručak", rekla je. "Trebaće ti i tvoje stvari, pričuvala sam ih dok si bio obeznanjen."
Da sam bio u crtaću, vilica bi mi pala na zemlju. Ovako, u stvarnosti, mislim da sam odavao isti utisak pošto se ona zakikotala videvši moj izraz lica.
Čim sam se vratio, pružila mi je papirnu kesu sa svim mojim imetkom i pride smotuljkom koji je valjda sadržavao pomenuti doručak.
Podelili smo hranu - ne slasni, masni burek sa sirom kome sam se nadao, nego sve neke jabuke, pahuljice, sačuvajmebože - i pre nego sam stigao da progovorim, ona me upita da li hoću da pronađem balerinu od sinoć.
"Ni ja je ne poznajem, ali pokazaću ti neke slike", reče.
"Ne moraš slike, znam kako izgleda - jako ličite."
Pogledala me je malo začuđeno, pa se nasmešila.
"Veruj mi, ne ličimo. Sinoć ti se možda učinilo."
Bilo je nečeg vrlo autoritativnog u načinu na koji je to rekla, mada joj je glas delovao blago. Uopšte, sva je bila takva, dvojaka. Reših da ne širim priču i rekoh da hoću da vidim slike.
"OK. Evo ti prva."





"OMFG šta je ovo?!", kriknuh, na šta se devojka u plavom zacenila od smeha.
"Dooobro, znači nije to. Sledeća..."






"Ok, zajebavaš me. Jel' ovo nekakav dildo? Stvrdnuta žvaka? Vosak? Šargarepa ometena u razvoju?!?"
"Tako su je neki videli - ovo je rano umetničko delo!"
"Više mi liči na moderno..."
"Dobro, dalje..."







Ovu mi je pokazala već se tresući od smeha pred mojim razrogačenim likom.
"Ovo je očigledno Osmi putnik sa ogromnim dekolteom!" zapenio sam, mada je i meni situacija postajala komična. "Izgleda kao da je žabac Kermit uradio promenu pola pa se zalio betonom! Mis'im, ovo je kao vizualni prikaz najvećih hitova Grand parade... Liči na zmiju beloušku koja nosi leptir-mašnu! Šta radiš? Prestani pls!"
Kada je, naposle, prestala da se smeje mom šoku, pokazala mi je pretposlednju sliku.
"Možda će ti ovako prikazana biti poznatija?"






Zaustio sam da kažem nešto poput "Sad mi liči na tipa sa mastitisom", ali zastadoh. Istina, nije baš imala ruke, i bila je poprilično toples, a stvarno je u licu podsećala na Stalonea, ali neka senka poznatog kao da mi je kliznula pred očima.
"Mis'im, nekako mi liči...", promucah.
"E pa onda će ti poslednjih par biti pun pogodak!" radosno je uzviknula i pokazala mi novu sliku.
Još pre nego što sam video celu stvar, znao sam - to je bila ona...



Nastavak priče u narednom broju!



Dragi moji, slobodno mi se izražavajte u komentarima, valja li vam ovo i šta ste zaključili do sada - mis'im da nema potrebe da napominjem, ali ovo je "Dada u Sosi", nije stendaloun stojisama priča!



Puno ljubić drugić Uksić,
Zauvek vaš,
Q
Imidžis paurd baj: