Join the new world

Добро вече, поштовани читаоци.
Још један је уторак и време је за наставак нашег фељтона о династији Немањића, овог пута о краљевима Драгутину и Милутину.

Династија Немањића
Стефан Драгутин I Немањић



Српски краљ у периоду 1276-1282. Био је био најстарији син Стефан Урош I, кога је збацио уз помоћ мађарске војске, са којом је победио у бици код Гацка. Под његовом владавином Србија је остала противник Византије, а савезник коалиције за обнову Латинског царства. Мајци (Јелени Анжујској) одвајио је део територије: Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра.

Сломивши ногу код града Јелеча био је приморан да се на Сабору у Дежеву 1282. године одрекне престола у корист свог млађег брата Милутина, јер се "хендикеп" владара сматрао доказом да он није способан да влада. Тада је сачињен и договор који је одређивао да Милутина наследе Драгутинови синови,Урош или Владислав.

Након силаска са престола повукао се у своју управну област која је обухватала жупу Дабар, крај око Прибоја на Лиму, жупу Моравицу, Ариље, територију северно од Западне Мораве са Рудником, све до Мађарске границе. После две године, као угарски вазал, добија Мачванску бановину са Београдом, Усору и Сол у северној Босни. Уз Милутинову помоћ поразио је и протерао из Браничева самосталне бугарске феудалце Дрмана и Куделина 1291. године, па је тако формирана српска држава која се протезала од Усоре до Хомоља. Неки су је чак назвали Краљевином Србијом, док су Милутинову државу радије звали Краљевином Рашком; у српској историји је познат као "сремски краљ", јер у средњовековни Срем убрајала и северозападна Србија. Престонице су му биле Дебрц на Сави и Београд. Посвађао се са братом у 1299, а заратио 1301, јер је Милутин склопио споразум са Византијом и оженио се византијском принцезом Симонидом. 1312. је натеран на покорност. Заслужан је за померања српског тежишта на север.

Због тешке болести се 4 године касније и закалуђерио под именом Теоктист. Са његовом женом Катилином подигао је лепе задужбине, међу којима се истичу црква Свети Ахилије код Ариља, и Троноша (задужбина Катилине).


Стефан Урош II Милутин Немањић



Краљ Србије од 1282. до 1321. године, млађи брат краља Драгутина и један од највећих српских владара. Престо је узео на Дежевском сабору. Одмах по доласку на власт започео је са нападима на византијске територије и током 1282. освојио је Скопље, Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец, као и крајеве око средњег и горњег тока реке Брегалнице. Тиме се проширио на македонске територије.

Од противудара спасла га је смрт Михаила VIII Палеолога 1282. године, док нови цар, Андроник II Палеолог није успео да доведедпипреме до краја. Видевши ово, Милутин и Драгутин су заједно опустошили околину града Сера, долину реке Струмице и код Кавале избио на Егејско море. 1284. прикључио је држави Дебар са околином, Кичево и Пореч, крајеве око реке Треске и Црног Дрима. До примирја са Византијом јужна граница Србије ишла је северно од линије Охрид-Прилеп-Штип.

После победе над бугарским феудалацима доспео је у невољу, јер је видински кнез Шишман, сматрајући своје интересе угроженим, у помоћ позвао Татаре, који су зашли дубоко у српску територију. У овом рату Милутин је потукао и бугарску и татарску војску, а потом је освојио Видин, приморавши Шишмана на бекство. Увидевши да сад може татарски кан Ногај кренути у офанзиву, закључио је мир, а Шишману вратио Видин, а потом га оженио ћерком велможе Драгоша, а његовог сина својом ћерком. Ногај није био задовољан српском и бугарском новонасталим пријатељством, али је краљ Милутин, да би га прмирио, послао на његов двор као таоце сина Стефана и један део властеле, који су ту остали све до Ногајеве смрти 1299.

Што се ратова с Византијом тиче, 1296. је привремено освојио Драш и територије северне Албаније. После сузбијања огромне византијске офанзиве под чувеним војсковођом Михаилом Главасом 1297. године, приморао је Андроника на налажење заједничког решења. Преговори су трајали веома дуго (1297-1299), а Милутин је као један од услова поставио склапање брака с византијском принцезом. Андроник је мислио да му за жену да сестру Јевдокију, међутим, како је она побегла у Трапезунт, морао је да да ћерку Симониду, која још није имала ни 10 година, док је Милутин већ имао око четрдесет (она му је била чак пета супруга по редоследу). За овај брак се с правом говори да је био само званичан, политички, и ништа друго. Уз њу је Милутин од византијског цара добио као мираз признање свих освојених територија.

После Драгутинове смрти погазио је договор, а престолонаследника Владислава затворио у тамницу; мађарском краљу Карлу I Роберту је одбио да врати Београд и Мачву, те их је овај морао силом одузети 1319. године. Милутин је успео да значајно прошири границе Србије у правцу југа и североистока, и први је Србију проширио до десне обале Дунава.

Подизао је цркве и манастире који су по лепоти и раскоши превазишли све дотадашње богомоље. Подигао је невероватних 40 цркава (по једну за сваку започету годину владавине). Потпомагао је обнављање манастира у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и на Атосу, али је највећу пажњу придао манастирима у Србији. У Призрену је подигао цркву Богородице Љевишке, на Косову је саградио величанствену Грачаницу, а у Скопљу је подигао цркву Тројеручицу, цркву Светог Константина и манастир Светог Георгија Скоропостижног. Северно од Скопља је обновио цркву Светог Никите, а код Куманова манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричанину. У Студеници је подигао малу и необично складну цркву, тзв. Краљеву цркву. У оквирима тадашње државе најпознатију задужбину му је представљао манастир Бањска, у ком је и сахрањен.

---

Искрено се надам да сте уживали у чланку.
Новине ће и даље излазити уторком, а у следећем броју читајте о Стефану Дечанском, сину краља Милутина.
И за крај, наравно, лупите по који глас, претплату и узвик, да што више људи види!